Jednačina sa tri nepoznate

Ima mno­go isti­ne u sta­roj do­set­ki ko­ja ka­že da iako sko­ro sva­ko ko pe­ca pri­želj­ku­je bo­ga­te ulo­ve u sva­kom iz­la­sku, svu­da na sve­tu 10% ri­bo­lov­ca hva­ta 90% ri­be. Raz­log za to vr­lo je jed­no­sta­van – ma­li je broj onih ko­ji su sprem­ni da o sva­kom pe­ca­nju una­pred do­bro raz­mi­sle i za nje­ga se te­melj­no pri­pre­me

Po­sle uspe­šnog iz­la­ska na je­dan od naj­po­pu­lar­ni­jih de­lo­va Ta­mi­ša, onaj kod Far­ka­ždi­na (o če­mu pi­šem na stra­ni 5 ovog bro­ja Ri­bo­lo­va), pe­ca­nje na Ti­si kod Kni­ća­ni­na (još jed­nom kult­nom te­re­nu, na­da­le­ko po­zna­tom u na­šim ri­bo­lo­vač­kim kru­go­vi­ma) bi­lo je lo­gi­čan na­sta­vak let­njih »eks­pe­di­ci­ja« mo­je eki­pe. Ali kao i u slu­ča­ju Far­ka­ždi­na, ni­je bi­lo pro­sto­ra za ve­li­ki op­ti­mi­zam jer su pro­ve­re­ne in­for­ma­ci­je go­vo­ri­le da ri­ba i tu pro­men­lji­vo ra­di. Ina­če, po­što se kre­ćem u dru­štvu fi­de­ra­ša iz svih kra­je­va Sr­bi­je, a sa mno­gi­ma kon­tak­ti­ram pre­ko dru­štve­nih mre­ža, pri­me­tio sam da čak i ne­ke ver­zi­ra­ni­je ko­le­ge mi­sle da je na go­re­po­me­nu­tim re­vi­ri­ma ulov pro­sto za­ga­ran­to­van, sa­mo li se na­đe slo­bod­no me­sto. Na­rav­no, stva­ri uop­šte ne sto­je ta­ko, na­ro­či­to ne na Ti­si, ko­ja zna da pred pe­ca­ro­še po­sta­vi go­to­vo ne­re­ši­ve za­dat­ke. Zbog to­ga, ka­da pla­ni­ra­mo bi­lo ko­ji iz­la­zak na vo­du, mo­ji dru­ga­ri iz eki­pe i ja uvek po­đe­mo od pi­ta­nja »gde«, a od­mah po­tom na red do­la­zi i »ka­da« (jer i ne­ki tra­di­ci­o­nal­no iz­da­šni lo­ka­li­te­ti ume­ju da u du­žem pe­ri­o­du bu­du pra­vi »bu­na­ri«), pa tek ka­da na­đe­mo za­do­vo­lja­va­ju­će od­go­vo­re na ta dva pi­ta­nja pre­la­zi­mo na tre­će (ni­šta ma­nje bit­no) – »ka­ko«.

A U TRA­ŽE­NJU OD­GO­VO­RA NA TO tre­će pi­ta­nje već sva­ko od nas po­la­zi od sop­stve­nih afi­ni­te­ta, sti­la pe­ca­nja i ci­lja­ne ri­be u da­toj pri­li­ci. Kon­kret­no, Mar­ko je ovog pu­ta imao in­for­ma­ci­je da se po­je­di­nim da­ni­ma u Kni­ća­ni­nu do­bi­jao ša­ran so­lid­ne pro­seč­ne te­ži­ne, i to na tra­di­ci­o­na­lan na­čin – pe­ca­njem sa hra­ni­li­ca­ma od spi­ral­no uvi­je­ne ži­ce pu­nje­nim ku­va­nom pre­kru­pom i dve­ma udi­ca­ma »ša­ran­ka­ma« na »br­ko­vi­ma« (boč­nim pred­ve­zi­ma ko­ji sto­je u is­toj vi­si­ni u od­no­su na glav­nu stru­nu, je­dan sa nje­ne le­ve stra­ne, a dru­gi sa de­sne). Ina­če, pre­kru­pu kao pri­ma­mu za reč­nog ša­ra­na iz­van­red­no uspe­šno ko­ri­sti moj pri­ja­telj Alek­san­dar Je­lu­šić (o če­mu je u ne­ko­li­ko na­vra­ta pi­sao i u Ri­bo­lo­vu, po­sled­nji put pre par bro­je­va), a i ja sam se, lo­ve­ći s njim na Du­na­vu, u nje­nu efi­ka­snost uve­rio, ali iako mi je ovog pu­ta i ša­ran bio na spi­sku ci­lja­nih vr­sta, po­sle lo­vo­sta­ja sam se baš uže­leo i le­pih de­ve­ri­ka, po ko­ji­ma je Kni­ća­nin ču­ven. Isti­na, još ni­je bi­lo do­ja­va o ulo­vi­ma »lo­pa­ta­ra« od ki­lo­gra­ma i te­žih, ali su mi i one od 300-400 g bi­le i te ka­ko in­te­re­sant­ne... a ba­bu­ške se na tom te­re­nu pod­ra­zu­me­va­ju, tj. uvek oče­ku­ju. Sto­ga, iako sam znao da će Mar­ko za sve nas obez­be­di­ti do­volj­ne ko­li­či­ne pri­ma­me od ku­va­ne pre­kru­pe (ko­ju i on maj­stor­ski pri­pre­ma), u pot­pu­no­sti sam se spre­mio i za »mo­ju ver­zi­ju« ti­skog fi­de­ri­sa­nja ma­njih ci­pri­ni­da, sa ide­jom da lo­vim i na je­dan i na dru­gi na­čin dok even­tu­al­no ne utvr­dim ko­ji u kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji da­je bo­lji re­zul­tat. Ni­ka­da ni­sam be­žao ni od to­ga da pro­bam ne­što no­vo ali ni od vra­ća­nja na sta­ro, ne­kad i sa­mo ra­di pod­se­ća­nja na ne­ka pro­hu­ja­la a le­pa pe­ca­ro­ška vre­me­na.

ALI DA BI­SMO SVE TO PRO­BA­LI, tre­ba­lo je naj­pre da na­đe­mo do­bra me­sta na iz­u­zet­no po­pu­lar­nom te­re­nu kod Kni­ća­ni­na, gde u ovo do­ba go­di­ne vi­ken­dom po pra­vi­lu ima vi­še lju­di ne­go pro­sto­ra za pe­ca­nje. Sre­ćom, Mar­ko, Go­ran i ja smo bi­li slo­bod­ni i u su­bo­tu i u ne­de­lju, pa smo od­lu­či­li da na vo­du kre­ne­mo pr­vog da­na vi­ken­da, pre­no­ći­mo po­red Ti­se i u ne­de­lju na­sta­vi­mo sa ri­bo­lo­vom od ra­nog ju­tra.

Ta za­mi­sao po­ka­za­la se kao do­bra, prem­da pri­lič­no na­por­na. Na­i­me, to­kom oba da­na ima­li smo pe­ri­o­de ve­o­ma ne­po­volj­nih uslo­va za ri­bo­lov. U su­bo­tu je u po­po­dnev­nim sa­ti­ma bi­lo plju­sko­va i gr­mlja­vi­ne, a u ne­de­lju je već pre pod­ne Du­nav, u ko­ji se Ti­sa uli­va ne­da­le­ko od Kni­ća­ni­na, pro­sto »pod­bo­čio« ma­nji vo­do­tok, tj. go­to­vo u pot­pu­no­sti za­u­sta­vio Ti­su, na ko­joj (kao i na svim dru­gim re­ka­ma) u ta­kvim uslo­vi­ma ak­tiv­nost ri­be pre­sta­je, pa smo i mi ne­pla­ni­ra­no skra­ti­li svoj bo­ra­vak na vo­di. Za­to sam i za­klju­čio na po­čet­ku ovog pa­su­sa da je dvo­dnev­na eks­kur­zi­ja bi­la do­bro re­še­nje, jer smo ta­ko ipak ne­ka­ko us­pe­li da sve­u­kup­no »sa­sta­vi­mo« jed­no le­po pe­ca­nje. A evo i ka­ko je ono iz­gle­da­lo.

SVA TRO­JI­CA SMO SE PRI­LI­KOM ODA­BI­RA pri­bo­ra od­lu­či­li za ne­što ja­če kom­ple­te od onih ka­kvi se naj­če­šće upo­tre­blja­va­ju na Ti­si. Kon­kret­no, ja sam se opre­de­lio za šta­po­ve Oku­ma LS 6K od 4,2 m, t.b. do 150 g, i For­max Su­per­champ od 3,9 m, t.b. do 170 g... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 562-)