... a na same crve nijedna!

Uča­u­re­ni cr­vi na pr­vi po­gled za­i­sta ne de­lu­ju kao ne­što što bi ri­bi mo­glo bi­ti pri­vla­čan za­lo­gaj i ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca ih pro­sto iz­ba­ci iz ku­ti­ji­ce ili si­ste­mat­ski za­o­bi­la­zi pri bi­ra­nju ono­ga što će oka­či­ti na udi­cu. A ča­u­re (za ko­je se odo­ma­ćio i en­gle­ski na­ziv »ka­ste­ri«) mo­gu če­sto bi­ti ključ­ni adut na­šeg uspe­ha u lo­vu mno­gih vr­sta, kao što će­te pro­či­ta­ti i u ovom tek­stu

Ho­ću, ne­ću, ho­ću, ne­ću... Ta­ko je iz­gle­da­lo ju­tro 17. ma­ja u mo­joj gla­vi. Već ne­ko­li­ko da­na sin i ja pla­ni­ra­li smo od­la­zak na pe­ca­nje, ku­pi­li cr­vi­će, gli­ste i pri­ma­mu, pri­pre­mi­li pri­bor, ve­za­li no­ve pred­ve­ze i sa­mo smo če­ka­li da ve­tar pre­sta­ne da du­va. Ali to se ov­de gde već ne­ko vre­me ži­vi­mo, u Ko­pen­ha­ge­nu (glav­nom gra­du Dan­ske), ne de­ša­va vi­še od pet pu­ta go­di­šnje. I to obič­no to­kom zi­me. De­te je na kra­ju mo­ra­lo u ško­lu, a ja sam ostao da se ko­le­bam ho­ću li na vo­du ili ne. Ne­gde oko 10 sa­ti sam pre­lo­mio, po­ku­pio neo­p­hod­nu opre­mu i kre­nuo, a ve­tar ne­ka ra­di svo­je. 

OD­MAH PO DO­LA­SKU NA ME­STO pri­pre­mio sam i ba­cio če­ti­ri ku­gle Sen­sas pri­ma­me za de­ve­ri­ku, u ko­je sam uba­cio ne­što ma­lo cr­vi­ća. Na­mon­ti­rao sam dva šta­pa i udi­ce na­mam­čio sa tri cr­va po­sta­vlje­na obr­nu­tim re­do­sle­dom bo­ja u od­no­su na bo­je na dan­skoj za­sta­vi, da­kle be­li, cr­ve­ni pa be­li i za­ba­cio. Ni­je tre­ba­lo du­go če­ka­ti na pr­vu cr­ven­per­ku ve­li­či­ne dla­na. Od­mah za njom do­la­zi bo­dor­ka iste ve­li­či­ne. Zbog in­ten­zi­te­ta ko­jim se ri­ba hra­ni­la, br­zo sam je­dan štap iz­va­dio i osta­vio sa stra­ne.

Oko 13 č je ak­tiv­nost ri­be utih­nu­la, pa sam do­hra­nio me­sto sa još ne­ko­li­ko ku­gli, ali go­to­vo isto­vre­me­no je ve­tar »do­dao gas« i po­čeo da du­va još ko­ji me­tar u se­kun­di br­že. No ri­bi to ni­je sme­ta­lo i ne­ki mi­nut na­kon do­hra­nji­va­nja žur­ka se na­sta­vi­la. Me­ni je, me­đu­tim, bi­lo neo­bič­no što se ne ja­vlja de­ve­ri­ka, jer znam da je tu ima i da su uz to je­din­ke pri­stoj­nih ve­li­či­na.

RAZ­MI­ŠLJA­JU­ĆI ŠTA DA ra­dim, se­tio sam se jed­nog sta­rog tek­sta iz Ri­bo­lo­va o pe­ca­nju na uča­u­re­ne me­sne cr­vi­će (ka­ste­re)! Sva sre­ća pa su cr­vi­ći ku­plje­ni ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je, pa je u ku­ti­ji već bi­lo bra­on­ka­stih ča­u­ra. Od­mah sam na udi­cu uz ona tri cr­va sta­vio jed­nog ka­ste­ra i opet za­ba­cio na hra­nje­no me­sto.

Ne­du­go za­tim, plo­vak se la­ga­no nag­nuo i kre­nuo u stra­nu. Usle­di­la je kon­tra i štap ori­gi­nal­no na­me­njen pe­ca­nju pa­strm­ke na pri­rod­ne mam­ce (Tu­ber­ti­ni Thun­der Tro­ut No. 4) le­po se sa­vio. Po­sle krat­kog za­ma­ra­nja lep pri­me­rak de­ve­ri­ke (»bra­sen«, ka­ko je zo­vu Dan­ci) na­šao se u mom me­re­do­vu. Fo­to­gra­fi­sao sam ri­bu i vra­tio je u vo­du, a ka­ko su ona tri cr­va osta­la na udi­ci, od­mah sam za­ba­cio, i na­kon sa­mo par se­kun­di plo­vak je po­no­vo za­ti­trao te po­tom na­glo po­to­nuo.

OČE­KI­VAO SAM JOŠ JED­NU DE­VE­RI­KU, pa sam ma­lo ja­če kon­tri­rao, i uma­lo ni­sam na obli­žnji auto­put iz­ba­cio cr­ven­per­ku od pe­de­se­tak gra­ma. Po­mi­slio sam da de­ve­ri­ka mo­žda stvar­no tra­ži ka­ste­re, pa sam za­me­nio ona tri već pri­lič­no isi­sa­na cr­va i do­dao jed­nu ča­u­ru, što se po­ka­za­lo kao pra­vi po­tez jer je usko­ro plo­vak po­no­vo la­ga­no kre­nuo u stra­nu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 560-)