Neodoljive drvene larve

Ve­ći­na »blin­ke­ra­ša« no­si na vo­du ve­li­ki broj va­ra­li­ca i ma­šta o to­me da pro­na­đe onih ne­ko­li­ko ko­ji će na od­re­đe­noj vo­di do­no­si­ti ri­bu u sko­ro svim si­tu­a­ci­ja­ma, ali je ma­li broj onih ko­ji u to­me us­pe­ju. Je­dan od njih je naš du­go­go­di­šnji sa­rad­nik iz Kra­lje­va, ko­ji na kle­na če­sto no­si sa­mo je­dan vo­bler, u jed­noj du­ži­ni i u tri de­ko­ra

Ibar kod Kra­lje­va tek što se iz­bi­strio, a nje­gov ni­vo sta­bi­li­zo­vao po­sle mar­tov­skog to­plje­nja sne­ga sa okol­nih pla­ni­na, a kra­jem pr­ve ne­de­lje apri­la usle­dio je no­vi ve­ći po­rast vo­do­sta­ja, ko­ji je još ras­hla­dio vo­du i do­neo po­mu­tu. Zbog ta­kvih ne­po­volj­nih uslo­va za ri­bo­lov u pr­ve tri ne­de­lje ka­len­dar­skog pro­le­ća ni­je bi­lo mno­go ri­bo­lo­va­ca na vo­di, pa ni kle­na­ro­ša, ko­ji ina­če u tom pe­ri­o­du in­ten­ziv­no ju­re »gla­vo­nju« na va­ra­li­ce, zna­ju­ći da su im šan­se za uspeh mno­go ve­će ne­go to­kom zi­me.

ZBOG TIH NE­PO­VOLJ­NIH uslo­va, a ru­ku na sr­ce i zbog ra­znih oba­ve­za, u po­tra­gu za ibar­skim kle­nom sam i ja ove go­di­ne kre­nuo ka­sni­je ne­go obič­no i 14. apri­la, tj. po­sled­njeg da­na pred po­če­tak lo­vo­sta­ja (ko­ji tra­je do 31. ma­ja), upi­sao sam tek dru­gi ovo­go­di­šnji iz­la­zak na tu ri­bu. Kao i uvek ka­da za pe­ca­nje ne­mam mno­go vre­me­na, od­lu­čio sam se za te­ren u sa­mom gra­du, ko­ji se pro­te­že od atlet­skog sta­di­o­na do kra­ja grad­ske pi­ja­ce. Taj po­tes do­bro po­zna­jem i na nje­mu imam uspe­ha uvek ka­da su uslo­vi ko­li­ko-to­li­ko nor­mal­ni, jer na nje­mu do­brih me­sta za lov kle­na ima to­kom ce­le go­di­ne, pa i on­da ka­da on tra­ži ne­što mir­ni­ji tok, što je slu­čaj baš u ovo do­ba.

PO NA­ČI­NU IS­HRA­NE KLEN spa­da u iz­ra­zi­te sva­što­je­de, što nam omo­gu­ća­va da ga pe­ca­mo na naj­ra­zli­či­ti­je pri­rod­ne i ve­štač­ke mam­ce. Me­đu­tim, otkad se u mo­joj ko­lek­ci­ji na­la­ze Wo­ody Worm vo­ble­ri, kon­struk­to­ra i pro­iz­vo­đa­ča Sa­še Ma­rin­ko­vi­ća iz Gr­lja­na kod Za­je­ča­ra, o ko­ji­ma sam već jed­nom pi­sao u Ri­bo­lo­vu, sko­ro da dru­ge va­ra­li­ce i ne no­sim na vo­du ka­da kre­nem na kle­na, i to to­kom ce­le se­zo­ne. Lov ovim ma­lim vo­ble­ri­ma, du­ži­ne 2,7 cm i te­ži­ne 1,3 g, ko­ji su ver­na imi­ta­ci­ja lar­vi tri ve­li­ka in­sek­ta, pra­vo je uži­va­nje, jer im za­hva­lju­ju­ći re­a­li­stič­nom iz­gle­du i iza­zov­noj vi­bra­ci­ji ri­ba za­i­sta te­ško odo­le­va, pa mi naj­če­šće do­no­se mno­go ak­ci­je i ulo­va, usled če­ga ni ovog pu­ta ni­sam imao di­le­mu ći­me ću po­če­ti i za­vr­ši­ti ri­bo­lov.

NA DE­O­NI­CI OD ATLET­SKOG STA­DI­O­NA do mo­sta se ni­sam za­dr­ža­vao jer je zbog po­vi­še­nog vo­do­sta­ja vo­da bi­la pri­lič­no br­za i bi­lo mi je ja­sno da će ja­ka stru­ja ma­le i la­ga­ne vo­ble­re iz­ba­ci­ti na po­vr­ši­nu, te da ne­ću mo­ći da ih vo­dim na na­čin ko­ji obez­be­đu­je naj­bo­lju pre­zen­ta­ci­ju. U po­tra­zi za iz­gled­nom po­zi­ci­jom upu­tio sam se ka po­te­su kod grad­ske pi­ja­ce. Tu je vo­da u pri­o­bal­nom de­lu ce­lom du­ži­nom znat­no spo­ri­ja, a du­bi­na je ujed­na­če­na i pri vo­do­sta­ju ka­kav je bio u tom tre­nut­ku iz­no­si­la je oko 60 cm... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 558-)