Divlje ribe iz prelepih voda

Za se­dam da­na pro­ve­de­nih na ne­kim od naj­a­trak­tiv­ni­jih sal­mo­nid­nih vo­da na Bal­ka­nu, vr­sni va­ra­li­čar i ve­li­ki lju­bi­telj pri­ro­de ostva­rio je ne­ko­li­ko sjaj­nih ulo­va, a svo­je uži­va­nje pre­to­čio je u sjaj­nu re­por­ta­žu ilu­stro­va­nu ni­zom fo­to­gra­fi­ja ko­je pro­sto po­zi­va­ju u avan­tu­ru

Po­če­tak le­ta, pre se­zo­ne od­la­za­ka na mo­re, od­lu­čio sam da pro­ve­dem u va­ra­li­ča­re­nju na ne­kim od omi­lje­nih sal­mo­nid­nih vo­da... Dok u ge­pek uba­cu­jem šta­po­ve, ku­ti­je sa ured­no slo­že­nim va­ra­li­ca­ma, či­zme, naj­lo­ne i dru­gi pri­bor i opre­mu, u gla­vi mi se ro­ji pre­gršt pla­no­va i sno­va o bor­ba­ma sa sna­žnim gra­blji­vi­ca­ma. U ne­de­lju po pod­ne iz Be­o­gra­da ko­nač­no kre­ćem sa pri­ja­te­ljem ka Dri­ni is­pod Ba­ji­ne Ba­šte. Dan ra­ni­je smo se ču­li sa an­ga­žo­va­nim i sve­pri­sut­nim ču­va­ri­ma, ko­ji su nam da­li ne­ko­li­ko sa­ve­ta gde i ka­ko da po­tra­ži­mo krup­ne i bor­be­ne drin­ske ka­li­for­nij­ske i po­toč­ne pa­strm­ke. Bez nji­ho­ve po­mo­ći, onom ko ne ide na Dri­nu re­dov­no, ne­ki ozbilj­ni­ji ri­bo­lov mo­guć je prak­tič­no sa­mo slu­čaj­no.

1. LU­KOV­SKI VIR. U po­ne­de­ljak, na­kon usta­ja­nja u cik zo­re, tr­kom ide­mo na vo­du. Hi­lja­de za­ba­ča­ja, sa ube­đe­njem da baš iza tog ka­me­na mo­ra da le­ži ne­ka ri­ba, ni­su da­le že­lje­ni re­zul­tat. S dru­ge stra­ne, Dri­na je bi­la ne­vi­đe­no da­re­žlji­va svo­jom za­mam­nom, kri­stal­no bi­strom vo­dom, ve­kov­nim se­dra­ma i hu­kom svo­jih ću­dlji­vih pre­li­va. De­lić te le­po­te za­be­le­žio sam na fo­to­gra­fi­ji ču­ve­nog Lu­kov­skog vi­ra, iz­nad Ba­ji­ne Ba­šte, na­pra­vlje­noj pred kraj ovog ri­bo­lo­va. Ka­ko je Dri­na ne­pred­vi­dlji­va i zah­tev­na, a uslo­vi za ri­bo­lov kod Ba­ji­ne Ba­šte mno­go za­vi­se od ra­da HE Pe­ru­ćac, od­lu­čio sam da se već tog po­po­dne­va po­me­rim uz­vod­no, do rod­nog Vi­še­gra­da. 

2 i 3. PA­STRM­KE I BAN­DA­RI. Vi­še­grad je dru­ga pri­ča. Ako će­mo pra­vo, u od­no­su na do­nji tok, ovo je sko­ro kao rib­njak. Ri­be ima mno­go i so­lid­no se ču­va, ali je te­ren da­le­ko ma­nje atrak­ti­van od onog is­pod Pe­ruć­ca. U Vi­še­gra­du je za­pra­vo sam kraj Pe­ru­ćač­kog je­ze­ra, te je tok vr­lo slab. Ri­bo­lov je, sto­ga, u prin­ci­pu pri­lič­no sli­čan je­zer­skom, ri­ba mo­že bi­ti go­to­vo bi­lo gde, a u mir­noj vo­di je ni­je la­ko pre­va­ri­ti. Me­đu­tim, tu sam na do­ma­ćem te­re­nu, pa kao od ša­le, u pa­u­za­ma iz­me­đu ka­fa sa pri­ja­te­lji­ma, hva­tam pa­strm­ke od 20-30 cm, ko­je od­re­da vra­ćam u vo­du. To su je­din­ke je­zer­ske for­me, ko­ji­ma se ovaj deo to­ka ured­no po­ri­blja­va. Lo­vio sam ih u gor­njim slo­je­vi­ma vo­de, ma­hom na jed­no­del­ne kru­ška­ste vo­ble­re i ma­le tvi­če­ve Fox, kon­struk­to­ra Ni­ko­le Isa­i­lo­vi­ća, ali sam od­lič­no pro­la­zio i na vo­ble­re Avram Lu­res, na­men­ski pra­vlje­ne za lov pa­strm­ke. Osim pa­strm­ki, bi­lo je i do­sta kle­no­va i uvek ak­tiv­nih ban­da­ra, od ko­jih sam ovog sa sli­ke broj 3 ulo­vio is­pod sa­mog mo­sta, ko­ji je tu, pre oko 500 go­di­na, po­dig­nut po na­lo­gu Meh­med-pa­še So­ko­lo­vi­ća, ve­li­kog ve­zi­ra, ina­če ro­dom iz ovih kra­je­va.

4. PO­TO­ČA­RA IZ KA­NJO­NA. Tre­ćeg da­na idem još uz­vod­ni­je, na naj­lep­ši deo Dri­ne – u ka­njon is­pod Šće­pan po­lja. Ov­de je Dri­na kao zgod­na i vit­ka de­voj­ka, neo­bič­no bi­stra i pla­ho­vi­ta, pa iz­gle­da ona­ko ka­ko lju­di obič­no za­mi­šlja­ju Ta­ru. Sa pri­ja­te­ljem iz Fo­če br­zo do­la­zim do pra­vih me­sta pre ne­go što vo­da poč­ne da ra­ste zbog ra­da bra­ne u Mra­ti­nju. Ovaj deo je znat­no si­ro­ma­šni­ji ri­bom od vi­še­grad­skog, ali da­le­ko ži­vo­pi­sni­ji i atrak­tiv­ni­ji za ri­bo­lov. Do­mi­ni­ra­ju ja­ta li­plja­na, po­ko­ja pa­strm­ka i mla­di­ca i da­lje le­že pri dnu i u se­dra­ma, a ni tra­go­vi vi­dri ni­su ret­kost. Pro­zir­na vo­da ne uli­va na­du da će bi­ti tro­fe­ja, ali en­tu­zi­ja­zam nam je na vi­so­kom ni­vou. Hva­ta­mo ne­ko­li­ko li­plja­na i sit­ni­jih pa­strm­ki, a on­da ko­nač­no, se­kund na­kon što će u sen­ci jed­nog ka­me­na za­sta­ti gu­me­na ri­bi­ca ko­jom sam pre­tra­ži­vao dno, po­či­nje si­lo­vi­ta bor­ba, ko­ju moj štap od 2,4 m, te­ži­ne ba­ca­nja 6–29 g ve­o­ma le­po ose­ća i u kom­bi­na­ci­ji sa naj­lo­nom preč­ni­ka 0,14 mm do­bro amor­ti­zu­je. Ri­ba ce­lom du­ži­nom is­ka­če iz vo­de, be­ži u tok, udar­ci­ma o se­dre i kli­za­njem pre­ko njih po­ku­ša­va da se oslo­bo­di, ali je po­sle ne­kih pet mi­nu­ta ipak na­po­lju. Pre­le­pa po­toč­na pa­strm­ka od 1,5 kg... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 407-)