... i onda se jednom sve pogodi

Pre­laz je­se­ni u zi­mu pred­sta­vlja za mno­ge štu­ka­ro­še ve­li­ko fi­na­le se­zo­ne, jer do­no­si re­al­nu mo­guć­nost da se na šta­pu na­đe ka­pi­tal­na ri­ba, ko­ja na­sto­ji da se što bo­lje pri­pre­mi za pred­sto­je­ći pe­riod ni­skih tem­pe­ra­tu­ra (u kom će te­ško do­la­zi­ti do hra­ne), a po­tom i za mrest. No to što je štu­ka ak­tiv­na ni slu­čaj­no ne zna­či da je mo­že­mo uhva­ti­ti bi­lo gde, bi­lo kad i bi­lo ka­ko. Na­pro­tiv...

U hlad­ni­jem de­lu go­di­ne ak­tiv­nost ve­ći­ne slat­ko­vod­nih ri­ba dra­stič­no opa­da, zbog če­ga mno­gi ri­bo­lov­ci pra­ve zim­sku pa­u­zu, tj. pri­vre­me­no pre­sta­ju sa pe­ca­njem i če­ka­ju pro­le­će ka­ko bi se vra­ti­li na vo­du. Ali iako su mno­ge vr­ste sa­da za­i­sta sla­bi­je za­in­te­re­so­va­ne za hra­nu i ma­nje se kre­ću ne­go u to­pli­jem de­lu se­zo­ne, baš sa­da mo­že­mo oče­ki­va­ti ulo­ve naj­krup­ni­jih je­din­ki ne­kih vr­sta, uklju­ču­ju­ći i ve­ći­nu gra­blji­vi­ca. A dva naj­va­žni­ja pred­u­slo­va da do ne­kog tro­fe­ja do­đe­mo su iz­bor do­brog te­re­na i upor­nost.

SVA­KE GO­DI­NE PO ZA­VR­ŠET­KU tak­mi­čar­ske se­zo­ne od­lo­žim fi­der šta­po­ve u stra­nu i po­sve­tim se ma­lo vi­še va­ra­li­ča­re­nju. To sam ura­dio i sa­da, ali sam zbog sil­nih oba­ve­za us­peo da spo­jim ne­ko­li­ko iz­la­za­ka tek u de­cem­bru. Kao i obič­no u ovom pe­ri­o­du opre­de­lio sam se za va­ra­li­ča­re­nje štu­ke, ko­ja se pred ve­li­ke hlad­no­će in­ten­ziv­no hra­ni i spre­ma za zi­mu. (U vre­me iz­ra­zi­to ni­skih tem­pe­ra­tu­ra ona po­sta­je mno­go ma­nje za­in­te­re­so­va­na za jur­nja­vu za va­ra­li­ca­ma, pa je ta­da ra­di­je pe­cam na ke­de­ra.)

Ovog pu­ta sam slo­bod­ne da­ne po­čet­kom me­se­ca is­ko­ri­stio da od 3. do 6. de­cem­bra »ve­žem« ne­ko­li­ko iz­la­za­ka ko­je sam po­sve­tio »če­šlja­nju« ba­ra kraj Dri­ne u oko­li­ni Ba­do­vi­na­ca i Lo­zni­ce, gde ina­če če­sto ju­rim štu­ku.

VO­DA SE VEĆ BI­LA PRI­LIČ­NO OHLA­DI­LA pa je i pri­stup mo­rao bi­ti pri­la­go­đen to­me. To pod­ra­zu­me­va dis­kre­tan pri­laz vo­di, jer se štu­ka če­sto na­la­zi uz sa­mu oba­lu, pa je trup­ka­njem i bu­kom ko­ja na­sta­je lo­mlje­njem gra­na la­ko mo­že­mo upla­ši­ti i na­ve­sti da po­beg­ne ili od­vra­ti­ti i od sva­ke po­mi­sli na hra­nu. Ovo je, na­rav­no, na­ro­či­to bit­no na ma­lim ba­ra­ma, ko­ji­ma po­vr­ši­na mo­že bi­ti i ne ve­ća od po­la hek­ta­ra, a da pri tom u nji­ma ima i ve­li­kih ri­ba.

Dru­ga va­žna stav­ka je iz­bor va­ra­li­ca za ova­kve uslo­ve. Mo­ji fa­vo­ri­ti za hlad­nu i bi­stru vo­du su one ko­je se mo­gu spo­ro vo­di­ti. To uklju­ču­je la­ga­ne ka­ši­ke, vo­ble­re iz­du­že­nog (mi­nou) ob­li­ka (po­put me­ni omi­lje­nog Ra­pa­la X-Ra­pa du­ži­ne 10 cm), ko­je po­vla­čim tvič teh­ni­kom, tj. uz po­vre­me­ne sit­ne tr­za­je iz zglo­ba ša­ke ko­jom dr­žim štap, ali i sa spo­ra­dič­nim du­gim pa­u­za­ma, te ve­li­ke si­li­kon­ce sa sra­zmer­no la­ga­nim ote­ža­njem, ko­je je mo­gu­će vo­di­ti i sa­svim po­la­ko a da pri tom iza­zov­no ra­de i osta­nu do­volj­no iz­nad dna da bu­du u vid­nom po­lju gra­blji­vi­ce.

KA­DA ŠTU­KA POČ­NE DA ULA­ZI u zim­ski re­žim ži­vo­ta, bez mno­go kre­ta­nja, pa i bez ve­li­ke jur­nja­ve za ple­nom, po­treb­no je i po ne­ko­li­ko de­se­ti­na pu­ta ba­ci­ti ve­štač­ki ma­mac u istu zo­nu, pri­tom u vi­še na­vra­ta me­nja­ju­ći na­čin vo­đe­nja, pa i vr­stu va­ra­li­ce, dok even­tu­al­no ne is­pro­vo­ci­ra­mo gra­blji­vi­cu na na­pad. Mno­gim ma­nje is­ku­snim ko­le­ga­ma to mo­že iz­gle­da­ti ne­po­treb­no, jer je ši­ro­ko ras­pro­stra­nje­no uve­re­nje da će štu­ka... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 548/549-)