Promašene »sigurice« i prijatna iznenađenja

Ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca sve­sno ili ne­sve­sno te­ži po­na­vlja­nju obra­za­ca ko­je su me­mo­ri­sa­li kao uspe­šne, pa iz go­di­ne u go­di­nu idu na iste te­re­ne i na nji­ma pe­ca­ju ko­ri­ste­ći iste mam­ce, pri­hra­ne i pri­stup. Ima, me­đu­tim, i onih ko­ji na­sto­je da sva­ke se­zo­ne obo­ga­te svo­ja zna­nja i is­ku­stvo, pa do­sta eks­pe­ri­men­ti­šu i tra­že no­ve te­re­ne, teh­ni­ke, pre­zen­ta­ci­je...   

Po­če­tak de­cem­bra. Se­dim u to­ploj so­bi sa šo­ljom ča­ja s ru­mom u ru­ci i gle­dam kroz pro­zor. Sve­op­šte si­vi­lo, dr­ve­će bez li­šća, le­de­na ki­ša ko­ja se pre­tva­ra u su­sne­ži­cu i jak se­ve­rac ko­ji pro­di­re do ko­sti­ju de­fi­ni­tiv­no su sta­vi­li tač­ku na ovu ri­bo­lov­nu se­zo­nu, od­vra­tiv­ši me od sa­me po­mi­sli da ma­kar i na­krat­ko iza­đem na obli­žnju re­ku. Iako dan ka­da sam slo­bo­dan od po­sla re­dov­no ko­ri­stim za pe­ca­nje, ovog pu­ta pro­ce­nju­jem da je ipak pa­met­ni­je osta­ti u za­tvo­re­nom, ne sa­mo zbog to­ga što to ve­o­ma lo­še vre­me tra­je već ne­ko­li­ko da­na, ne­go i za­to što je vo­da na ko­ju sam hteo da idem br­zo na­ra­sla i dra­stič­no se ohla­di­la, pa su šan­se da se ku­ći vra­tim smr­znut i po­ki­sao, a bez ijed­nog udar­ca za ne­ko­li­ko sa­ti, vi­še ne­go re­al­ne. Ra­zum je ta­ko po­be­dio u ovoj run­di, ali sam ipak is­ko­ri­stio pri­li­ku da bu­dem na vo­di, ma­kar sa­mo u mi­sli­ma, pa sam seo za ra­ču­nar ka­ko bih pre­gle­dao sli­ke sa ovo­go­di­šnjih pe­ca­nja. I čim sam po­čeo da ih otva­ram, kao da sam ušao u vre­me­plov, jer se­ća­nja su na­vi­ra­la po­put ne­za­u­sta­vlji­ve bu­ji­ce.

Po­če­tak go­di­ne za me­ne je bio u zna­ku ogra­ni­če­nja kre­ta­nja. U se­ver­noj Ita­li­ji, gde ži­vim, na sna­zi je bi­la za­bra­na kre­ta­nja van gra­ni­ca op­šti­ne sta­no­va­nja. Ni­je mi bi­lo ja­sno za­što je do­zvo­ljen od­la­zak u tr­žne cen­tre, u ko­ji­ma je uvek mno­go lju­di, te je i mo­guć­nost da se za­ra­za ra­ši­ri ve­li­ka, a ne sme se ići na vo­du, gde smo po pra­vi­lu sa­mi (na me­sti­ma na ko­ji­ma ja pe­cam uglav­nom ne­ma ži­ve du­še ki­lo­me­tri­ma una­o­ko­lo), pa ne­ma ni re­al­ne opa­sno­sti od bo­le­sti. Iskren da bu­dem, u ne­ko­li­ko na­vra­ta sam ri­zi­ko­vao ka­znu, ali sam je iz­be­gao jer me ni­ko ni­je ni vi­deo ni­ti kon­tro­li­sao.

TE IZ­LA­SKE U JA­NU­A­RU I FE­BRU­A­RU, kao i obič­no, po­sve­tio sam lo­vu kle­na na cr­vi­će po­nu­đe­ne na iz­u­zet­no fi­nim si­ste­mi­ma. To je za ita­li­jan­ske ri­bo­lov­ce »vi­so­ka ško­la«, tj. po­seb­no ce­njen vid pe­ca­nja, i pri­li­ka za tu vr­stu ak­tiv­no­sti se želj­no iš­če­ku­je. I ja sam je­dan od onih za ko­je to pred­sta­vlja po­se­ban iza­zov i go­di­na­ma na­sto­jim da se usa­vr­šim u to­me. Mo­že se bez pre­te­ri­va­nja re­ći da je na Ape­nin­skom po­lu­o­str­vu to ne­što po­put se­zon­skog na­ci­o­nal­nog spor­ta, ko­ji pre­ko zi­me prak­ti­ku­ju hi­lja­de pe­ca­ro­ša, ali uglav­nom vo­žnjom plov­ka, na du­gač­ke bo­lo­nje­ze šta­po­ve (te­le­sko­pe sa vo­đi­ca­ma i ma­ši­ni­com). Ita­li­ja­ni su pri­zna­ti evrop­ski (pa ti­me i svet­ski) ve­le­maj­sto­ri u toj di­sci­pli­ni, ko­ja se ma­sov­no upra­žnja­va na kle­nom bo­ga­tim re­ka­ma i ka­na­li­ma od se­ve­ra do ju­ga ze­mlje, ve­ći­nom ve­o­ma po­god­nim za bo­lo­nje­ze teh­ni­ku, ko­ja je i na­sta­la kao re­zul­tat tra­ga­nja za na­či­nom pe­ca­nja ko­ji bi bio naj­e­fi­ka­sni­ji na tim vo­da­ma. U po­tra­zi za naj­e­fi­ka­sni­jim pri­stu­pom sti­glo se do to­li­ko fi­nog pri­bo­ra da se i ka­pi­tal­ni kle­no­vi pe­ca­ju na udi­ce ve­li­či­ne od 20 do 26 (!?), na ko­je je­dva sta­ne i je­dan ma­li crv ili pin­ki, a ko­je su na pred­ve­zu od naj­lo­na ili flu­o­ro­kar­bo­na či­ji je preč­nik ne­ka­da i sve­ga 0,07 mm, što tra­ži iz­u­zet­no ume­će ne sa­mo ka­da tre­ba iz­va­di­ti iole krup­ni­ju ri­bu već i ka­da tre­ba za­ba­ci­ti i vo­di­ti ta­kav si­stem a da se ne za­mr­si. Kraj­nje gra­ni­ce u fi­no­ći pri­bo­ra, bar kad je o pe­ca­nju na evrop­skim vo­da­ma reč, do­seg­nu­te su u ovom lo­vu na krup­nog kle­na, jer fi­ni­ji pri­stup (tj. ma­nje udi­ce i ta­nji naj­lon) i ne po­sto­je.

IPAK, FI­DER, IAKO JE NAJ­MLA­ĐA TEH­NI­KA lo­va tzv. mir­nih vr­sta ri­ba, za ve­o­ma se krat­ko vre­me do­sta pri­bli­žio bo­lo­nje­zu i po po­pu­lar­no­sti i po efi­ka­sno­sti, pre sve­ga zbog mo­guć­no­sti ko­je pru­ža i broj­nih ni­jan­si u pri­stu­pu ko­je je mo­gu­će pri­me­ni­ti u raz­li­či­tim si­tu­a­ci­ja­ma. Fi­de­rom se ostva­ru­ju iz­van­red­ni ulo­vi na naj­fi­ni­je si­ste­me, ali mo­ram da pri­znam da je bo­lo­nje­ze teh­ni­ka ukup­no uzev ipak efi­ka­sni­ja, pre sve­ga zbog ve­će po­kre­tlji­vo­sti mam­ca. Cr­vić po­nu­đen na mi­ni­ja­tur­noj udi­ci i naj­ta­njem mo­gu­ćem pred­ve­zu, ko­ji se i ne vi­di, ka­da je no­šen br­zi­nom to­ka tik iz­nad dna, neo­do­ljiv je za­lo­gaj i za naj­krup­ni­je i naj­o­pre­zni­je kle­no­ve jer ri­bi de­lu­je pot­pu­no pri­rod­no. A mak­si­mal­na pri­rod­nost, tj. ide­al­na br­zi­na kre­ta­nja i sa­vr­še­no po­na­ša­nje mam­ca po­sti­žu se ne sa­mo fi­nim si­ste­mom već i ide­al­no ras­po­re­đe­nim ote­ža­njem (olov­nim sač­mi­ca­ma i even­tu­al­nom »su­zom«), ko­je maj­sto­ri dru­ga­či­je gru­pi­šu za­vi­sno od br­zi­ne i du­bi­ne vo­de na sva­kom me­stu.

FI­DE­ROM MO­ŽE­MO PO­STI­ĆI SVA­ŠTA, ali ne i ta­kvu pri­rod­nost mam­ca, ali baš ta »ma­na« ove teh­ni­ke me­ne mo­ti­vi­še da sva­ke zi­me is­pro­ba­vam no­ve si­ste­me ili da mo­di­fi­ku­jem sta­re ne bih li se što vi­še pri­bli­žio prak­tič­no ide­al­noj pre­zen­ta­ci­ji ka­kvu vo­žnja plov­ka mo­že da pru­ži. To mo­žda ne­ko­me de­lu­je kao ne­mo­gu­ća mi­si­ja, ali ja sma­tram da fi­der, iako se sma­tra sta­ci­o­nar­nom teh­ni­kom, za­pra­vo pred­sta­vlja ne­što vi­še bu­du­ći da su mno­gi fi­der si­ste­mi po­lu­po­kret­ni ili po­kret­ni, tj. do­zvo­lja­va­ju mam­cu da se u ne­koj me­ri kre­će no­šen sna­gom to­ka. Uskla­đi­va­nje br­zi­ne kre­ta­nja mam­ca, do­bra de­tek­ci­ja tr­za­ja ko­ja omo­gu­ća­va pra­vo­vre­me­nu kon­tru i amor­ti­zo­va­nje si­lo­vi­tih uda­ra­ca krup­nog kle­na na ose­tlji­vom pri­bo­ru i si­ste­mu su tri bit­na ele­men­ta ko­je ni­je ni­ma­lo la­ko uskla­di­ti, no upra­vo to me­ni pred­sta­vlja po­se­ban iza­zov. A po­seb­no je sve to te­ško ka­da se pe­ca fi­der teh­ni­kom sa pred­ve­zom preč­ni­ka ma­njeg od 0,10 mm.

Iako sam iz­la­zio vi­še pu­ta na po­zna­te te­re­ne, mo­ram pri­zna­ti da ni­sam ostva­rio ne­ke po­seb­no za­pa­že­ne re­zul­ta­te, tj. ni­sam imao ni pra­ve ka­pi­tal­ce po ov­da­šnjim me­ri­li­ma, ni ulo­ve ve­li­kog bro­ja sit­ni­jih ri­ba. Isti­na, to su sve bi­li iz­la­sci od po 2-3 sa­ta, ali ne­kad je i to sa­svim do­volj­no za od­lič­no pe­ca­nje, a ja sam se če­sto vra­ćao ku­ći bez »pi­pa­nja«. Is­pro­ba­vao sam raz­ne pri­hra­ne i pre­zen­ta­ci­ja, ali naj­bo­lje sam pro­la­zio uz kla­si­čan kle­na­ro­ški pri­stup – pri­ma­mlju­ju­ći ri­bu sa­mo cr­vi­ma u hra­ni­li­ci ma­got ti­pa, te pe­ca­ju­ći du­gač­kim pred­ve­zom sa sa­svim sit­nom udi­com, uz po­vre­me­no za­te­za­nje i ot­pu­šta­nje stru­ne. Ne­za­o­bi­la­zan fak­tor uspe­ha bi­lo je i ogrom­no str­plje­nje, jer bi u ve­ći­ni slu­ča­je­va pr­vi udar­ci usle­di­li tek sat do sat i po od pr­vih za­ba­ča­ja. Na­rav­no, neo­p­hod­na je bi­la i mak­si­mal­na kon­cen­tra­ci­ja, jer... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 548/549-)