Šljivarisanje do pomute

Pe­ca­nje fi­der teh­ni­kom na Ju­žnoj Mo­ra­vi ni­je uvek jed­no­stav­no, jer na pri­ma­mu i mam­ce na­me­nje­ne be­loj ri­bi ume da na­va­li sit­na kru­ku­ša (»go­ve­da­rac«), od ko­je krup­ni­je vr­ste ne mo­gu da do­đu na red. U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji ri­bo­lo­vac mo­ra da se po­tru­di da na­đe na­čin da iz­beg­ne ma­lu na­past, a ako u to­me uspe, mo­že bi­ti na­gra­đen za­ni­mlji­vim da­nom na vo­di i le­pim ulo­vom

Ove go­di­ne sam na­pra­vio iz­u­zet­no du­gu pa­u­zu u iz­la­sci­ma na Ju­žnu Mo­ra­vu. Po­sled­nji put sam na ovoj re­ci pe­cao još po­čet­kom mar­ta, a on­da su usle­di­li vi­so­ki vo­do­sta­ji, pa do kra­ja ma­ja lo­vo­sta­ji na ve­ći­nu ri­ba ko­je tu pe­cam, za­tim pe­riod sa mno­go ki­še, pa du­ga su­ša, za­ga­đe­nja, opet pro­ble­mi sa vo­do­sta­jem... Ka­da je ko­nač­no sve to pro­šlo te su se uslo­vi  kra­jem sep­tem­bra nor­ma­li­zo­va­li, od­mah sam po­žu­rio na jed­nu od omi­lje­nih re­ka.

PR­VE SU­BO­TE U OK­TO­BRU sam po­ra­nio i pre svi­ta­nja sti­gao na de­o­ni­cu ko­ja mi je uvek to­kom je­se­ni da­va­la le­pog šlji­va­ra. Za­ču­do, na oba­la­ma ni­je bi­lo ni­ko­ga, pa sam re­kao se­bi da ću iz­ve­sno mo­ći da se ma­lo od­mo­rim u mi­ru i ti­ši­ni od na­por­ne pret­hod­ne rad­ne ne­de­lje, ali sam se i za­bri­nuo, jer po pra­vi­lu gde ne­ma gu­žve i ri­bo­lo­va­ca, ne tre­ba se mno­go na­da­ti ni da ri­ba ra­di.

SME­STIO SAM SE BAŠ TU gde sam i pla­ni­rao, ta­ko da ni­sam mo­rao da gu­bim mno­go vre­me­na na pri­pre­me. Na­i­me, znao sam da je pri tre­nut­nom vo­do­sta­ju »ka­nal«, tj. naj­du­blji deo ko­ri­ta, uda­ljen 25 m od oba­le, pa sam pret­hod­nog da­na u dvo­ri­štu raz­me­rio naj­lo­ne na oba fi­der šta­pa na tu da­lji­nu i za­ka­čio ih za lajn-klip, a kod ku­će sam spre­mio i pri­ma­mu, ta­ko da je pre­o­sta­lo sa­mo da oka­čim od­go­va­ra­ju­će si­ste­me.

Na­rav­no, naj­pre sam na štap ko­ji sam na­me­ra­vao da za­ba­cu­jem uz­vod­ni­je na­mon­ti­rao ne­što ve­ću hra­ni­li­cu otvo­re­nih kra­je­va (AS Open End), sa ote­ža­njem od 50 g, i na­hra­nio me­sto sa dva­de­se­tak pre­ci­znih iz­ba­ča­ja, a on­da sam na oba šta­pa oka­čio hra­ni­li­ce sa ote­ža­njem od 30 g, na­mam­čio udi­ce cr­vi­ći­ma i po­čeo sa pe­ca­njem.

JU­TRO JE BI­LO MA­GLO­VI­TO I pro­hlad­no, a ka­ko ne­ko vre­me ni­je bi­lo ni vi­dlji­ve ak­tiv­no­sti ri­be na po­vr­ši­ni, ni­ti je bi­lo šta pi­pa­lo mo­je mam­ce, od­lu­čio sam da do­hra­nim po­zi­ci­ju ba­ca­ju­ći sa­me cr­ve AS Mag­got hra­ni­li­com (ko­ja ima isto te­lo kao Open End mo­del, ali i ja­kom gu­mi­com spo­je­ne po­klop­ce na oba kra­ja). Iz­ba­cio sam de­se­tak hra­ni­li­ca sa cr­vi­ći­ma i to se po­ka­za­lo kao do­bar po­tez jer ni­sam na­kon to­ga du­go če­kao na pr­vo sa­vi­ja­nje pu­nog vr­ha jed­nog od šta­po­va. Bi­lo je je­dva vi­dlji­vo, ali ni­sam če­kao da se po­no­vi i da even­tu­al­no bu­de ja­če, po­što sam bio sko­ro si­gu­ran da je cr­ve uze­la za me­ne naj­do­sad­ni­ja mo­rav­ska ri­ba – kr­ku­ša, tj. go­ve­da­rac, ko­ja naj­če­šće pr­va re­a­gu­je na hra­nu.

Da bih ko­li­ko-to­li­ko iz­be­gao tu ma­lu na­past, po­čeo sam da na udi­ce sta­vljam i po tri cr­vi­ća ume­sto do­ta­da­šnjeg jed­nog ili dva, ali to ni­je po­mo­glo. Re­šio sam ta­da da vi­še ni­šta ne me­njam već da ma­lo sa­če­kam, u na­di da će ne­ka dru­ga ri­ba ući na hra­nu u ko­joj je bi­lo i ne­što sta­rog ku­ku­ru­za, ku­va­nog ži­ta i še­ćer­ca, jer sam ra­ču­nao na to da će stru­ja no­si­ti bra­šna­stu pri­ma­mu i cr­vi­će niz­vod­no, a da će zr­ne­vlje osta­ja­ti tu gde za­ba­cu­jem i ta­ko sit­ni­jim sa­stoj­ci­ma pri­vu­če­nu ri­bu za­dr­ža­va­ti bli­zu mo­jih na­mam­če­nih udi­ca.

I TO STR­PLJE­NJE NI­JE OSTA­LO bez re­zul­ta­ta... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 543-)