Med, keks i kukuruz

Ša­ra­na na Du­na­vu ve­ći­na spe­ci­ja­li­sta pe­ca kla­sič­nim du­bin­skim me­to­dom, u kr­šu, iz čam­ca, uz vi­še­ne­delj­no pret­hod­no hra­nje­nje i sva­ko­dnev­no do­hra­nji­va­nje, te uz upo­tre­bu ro­bu­snog pri­bo­ra. Sme­de­re­vac Alek­san­dar Spi­rić Spir­ke, me­đu­tim, omi­lje­nu ri­bu i na re­ci pe­ca fi­der teh­ni­kom, na sko­ro pot­pu­no isti na­čin kao na ma­njim sta­ja­ćim ili spo­ro­te­ku­ćim vo­da­ma

Lov ša­ra­na sa oba­le na svim na­šim ve­li­kim re­ka­ma, pa i na Du­na­vu, ni­je ni­ma­lo jed­no­sta­van. Tra­ži do­sta zna­nja, upor­no­sti i pri­pre­me, do­bro me­sto, a i ne­što sre­će da bi u kon­ti­nu­i­te­tu bio us­pe­šan. To va­ži i za te­re­ne u oko­li­ni Sme­de­re­va, na ko­ji­ma pe­ca ju­nak ove pri­če, če­tr­de­se­to­go­di­šnji Alek­san­dar Spi­rić Spir­ke, spe­ci­ja­li­sta za lov du­nav­skog ša­ra­na na fi­der.

Ne bih li nje­go­vo is­ku­stvo mo­gao ve­ro­do­stoj­no da pre­ne­sem iz pr­ve ru­ke, do­go­vo­ri­li smo se da do­đem na me­sto na kom ovih da­na pe­ca, na Du­na­vu kod Ju­go­va, oko 7 km od Sme­de­re­va, ka­ko bih ga vi­deo na de­lu i pi­tao sve što me za­ni­ma pre ne­go što od to­ga na­pra­vim ru­bri­ku.

PR­VO ŠTO MI JE RE­KAO ka­da sam ga upi­tao u če­mu je taj­na nje­go­vog uspe­ha, bu­du­ći da ne pe­ca na tra­di­ci­o­nal­ni na­čin, ko­ji mno­gi sma­tra­ju ne­pri­ko­sno­ve­nim za lov »vo­de­ne li­si­ce« na ve­li­kim re­ka­ma, bi­lo je za me­ne po­ma­lo iz­ne­na­đu­ju­će: »Pri­stup ko­ji ko­ri­stim na Du­na­vu pri­men­ljiv je svu­da. Pe­cao sam ša­ra­na na taj isti na­čin, uz ne­znat­ne mo­di­fi­ka­ci­je, i na je­ze­ri­ma i u du­nav­ci­ma i na otvo­re­noj vo­di – na re­ci.«. Me­đu­tim, ka­da sam vi­deo ka­ko Spir­ke lo­vi, shva­tio sam da je to što mi je re­kao pot­pu­no tač­no.

On pre sve­ga na­sto­ji da pro­na­đe me­sto na ko­me uop­šte ima ša­ra­na, bi­lo da ovaj tu stal­no bo­ra­vi ili re­dov­no pro­la­zi, u po­tra­zi za hra­nom. Za jed­no­dnev­no pe­ca­nje (na dva šta­pa) on po­tro­ši oko 5 kg hra­ne, jer osim ša­ra­na na nju ume­ju da pri­đu i ja­ta mre­na, de­ve­ri­ka i ba­bu­ški, ko­ja mo­gu da za krat­ko vre­me pri­ma­mu po­či­ste do po­sled­nje mr­vi­ce, a on­da ša­ran ne­će ni sta­ti na me­sto, pa ve­ro­vat­no ne­će ni pri­me­ti­ti ma­mac ko­ji mu je na­me­njen. 

SPI­RI­NA PRI­MA­MA ZA LET­NJI ri­bo­lov (ko­li­či­na za je­dan dan) sa­sto­ji se od 3 kg bra­šna­ste pri­hra­ne Gi­ca Mix Ri­ver (sa aro­mom me­da), te po 1 kg ku­ku­ru­za še­ćer­ca i kek­sa u bo­ji (ko­ji hra­nu či­ni vi­zu­el­no pri­vlač­nom za ri­bu, ali i le­plji­vi­jom, što je na te­ku­ćoj vo­di vr­lo va­žno). Sve to on na­kva­si i do­bro iz­me­ša ne­ko­li­ko sa­ti pre po­čet­ka ri­bo­lo­va, da bi sme­sa rav­no­mer­no upi­la vo­du, a pre pe­ca­nja do­da po­la ke­se adi­ti­va Van den Eynde Big Fish (na­me­nje­nog za krup­nu ri­bu, kao što i nje­go­vo ime ka­že).

Ka­da od­re­di ko­li­ko će da­le­ko u kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji za­ba­ci­va­ti (što ni na istom me­stu ni­je uvek isto, jer za­vi­si od vo­do­sta­ja i br­zi­ne to­ka), naj­pre »za­kli­pu­je« naj­lon na ma­ši­ni­ci jed­nog od dva šta­pa ko­ji­ma će pe­ca­ti, za­tim bro­je­ći okre­te ru­či­ce pri iz­vla­če­nju hra­ni­li­ce pre­ci­zno iz­me­ri du­ži­nu naj­lo­na (ka­ko bi mo­gao da se na nju vra­ti na­kon što ga »ot­kli­pu­je« ili po­ki­da si­stem), pa na kop­ču oka­či ve­li­ku hra­ni­li­cu za pri­hra­nji­va­nje i za krat­ko vre­me iz­ba­ci pet­na­e­stak pu­nih hra­ni­li­ca, ne sta­vlja­ju­ći ma­mac na udi­cu.

Po­tom ski­da ve­li­ku hra­ni­li­cu i na oba šta­pa sta­vlja ka­ve­zne AS-ove »kram­pon­ke« ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 537-)