Trimovani mamci uz drugu obalu

Ne­bro­je­no mno­go pu­ta de­slo se i naj­bo­ljim ri­bo­lov­ci­ma da na iz­u­zet­no bo­ga­toj vo­di lo­ve mno­go sla­bi­je ne­go što su na­vi­kli. Do­godi­lo se to ne­dav­no jed­nom od na­ših naj­bo­ljih fi­de­ra­ša, ko­ji je sa­ti­ma upor­no tra­žio na­čin da po­kre­ne ša­ra­ne, i trud mu se na kra­ju ipak i te ­ka­ko is­pla­tio

Na­kon pr­va dva ko­la ekip­ne li­ge Sr­bi­je u di­sci­pli­ni fi­der, od­lu­čio sam da kao i obič­no po­sle ve­ćih tak­mi­če­nja odem na je­dan neo­ba­ve­zni jed­no­dnev­ni ri­bo­lov na ne­ko od je­ze­ra u bli­zi­ni Be­o­gra­da, ka­ko bih se mak­si­mal­no opu­stio, oslo­bo­dio stre­sa i pri­ti­ska i od­mo­rio od sve­ga osta­log što ne­mi­nov­no do­no­se ta­kva nad­me­ta­nja. Iz­bor je pao na re­vir Mi­ka Alas u be­o­grad­skom pri­grad­skom na­se­lju Kr­nja­ča, i to na tzv. Ma­lo je­ze­ro, ko­je obi­lu­je krup­nom ba­bu­škom i ve­o­ma bor­be­nim ša­ra­ni­ma, po tem­pe­ra­men­tu i sna­zi ni­ma­lo na­lik ve­ći­ni nji­ho­vih srod­ni­ka iz mno­gih dru­gih »uhva­ti i pu­sti« je­ze­ra. A ka­ko ovu ne­ve­li­ku sta­ja­ći­cu osim pri­stu­pač­nih oba­la kra­si i nat­pro­seč­no lep am­bi­jent za vo­de tog ti­pa, po­zvao sam de­voj­ku da mi se pri­dru­ži ne bi­smo li za­jed­no uži­va­li u le­pom da­nu, da­le­ko od grad­ske gu­žve i bu­ke.

Na je­ze­ro smo sti­gli oko šest sa­ti uju­tru, a ja sam od­mah po­čeo sa pri­pre­ma­ma za pe­ca­nje, ali bez ve­li­ke žur­be. Pre skla­pa­nja šta­po­va i raz­me­ra­va­nja stru­ne na­kva­sio sam hra­ne na ko­je ću pe­ca­ti. Kao što naj­če­šće či­nim ka­da se opre­de­lim za me­tod fi­der, po­neo sam dve raz­li­či­te pri­ma­me – pr­va je na­pra­vlje­na od iz­mr­vlje­nih ha­li­but pe­le­ta, pa sa­dr­ži do­sta ri­bljeg ulja i ja­kog je mi­ri­sa, dok je al­ter­na­ti­va bi­la me­ša­vi­na jed­ne od bra­šna­stih pri­ma­ma ni­škog Gol­den Fis­ha sa mi­kro­pe­le­ti­ma ne­u­tral­ne aro­me, ko­ju sam spre­mio za slu­čaj da ri­bi mi­ris ha­li­bu­ta i ve­li­ka kon­cen­tra­ci­ja ulja u pri­ma­mi bu­du pre­ja­ki, te da ih od­bi­ja­ju ume­sto da ih pri­vla­če.

KAO I OBIČ­NO, ODA­BRAO sam dve da­lji­ne na ko­ji­ma ću pe­ca­ti – pr­va je na po­lo­vi­ni je­ze­ra, tik uz »ostr­vo« tr­ske, a dru­ga u dru­goj oba­li, opet uz sa­mu tr­sku i ra­zni pod­vod­ni krš, u ko­ji se ri­ba ra­do za­vla­či in­stink­tiv­no tra­že­ći za­klon. Re­šio sam da pre­sko­čim po­čet­no hra­nje­nje, tj. da u pr­vih po­la sa­ta pe­cam sa­mo sa pri­ma­mom na hra­ni­li­ci i da ta­ko »is­pi­tam« ka­ko ri­ba re­a­gu­je, pa da tek na­kon to­ga pri­stu­pim pri­hra­nji­va­nju, ako pro­ce­nim da je po­treb­no. Raz­log za to ve­o­ma je prost – uvek mo­že­mo do­dat­no na­hra­ni­ti ka­da uvi­di­mo da bi to mo­glo bi­ti od ko­ri­sti, ali ni­ka­ko ne mo­že­mo iz­va­di­ti hra­nu iz vo­de ako ri­ba lo­še ra­di, što je ovog da­na i bio slu­čaj, ka­ko će se ka­sni­je vi­de­ti.

Iz či­nje­ni­ce da u tih pr­vih po­la sa­ta ni­sam imao ni­je­dan uda­rac, što je za ovo je­ze­ro ve­o­ma čud­no, bi­lo mi je pot­pu­no ja­sno da je ri­bu ne­što »pre­se­klo« i da je vr­lo ve­ro­vat­no da će bi­ti ve­li­kih pro­ble­ma da se išta uhva­ti, ali sam, na­rav­no, re­šio da ta­kvu eks­trem­nu si­tu­a­ci­ju is­ko­ri­stim, tj. da pro­bam da i za nju na­đem re­še­nje. Oba­vio sam po­čet­no hra­nje­nje na ma­njoj da­lji­ni (kod »ostr­va« tr­ske) i osta­vio to me­sto za ka­sni­je, a sve vre­me sam i da­lje pe­cao na »gor­njoj« da­lji­ni, tj. u dru­goj oba­li.

TEK NA­KON 45 MI­NU­TA imao sam pr­vi tr­zaj, ko­ji mi je do­neo krup­nu ba­bu­šku. Na ovom je­ze­ru po pra­vi­lu po­sle pr­vog udar­ca kre­će se­ri­ja, kao na te­ku­ćoj tra­ci, ali ovog pu­ta to ni­je bi­lo slu­čaj – na na­red­no uzi­ma­nje mam­ca i ulov če­kao sam sko­ro po­la sa­ta. Ka­da sam de­fi­ni­tiv­no shva­tio da ri­ba ni­je pri ape­ti­tu i da »pi­pa­vo« gri­ze, pro­ce­nio sam da će naj­bo­lje bi­ti da do kra­ja pe­cam šta­pom Tra­buc­co In­spi­ron, du­ži­ne 3,6 m i de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja 90 g, ko­ji je me­kan, tj. iz­ra­zi­to pa­ra­bo­lič­ne ak­ci­je, pa ri­ba sa nje­ga vr­lo ret­ko spa­da.

Od­lič­ne AS Met­hod hra­ni­li­ce sam pu­nio u ka­lu­pu iz asor­ti­ma­na te obre­no­vač­ke fir­me, a udi­ce i pred­vez sam iza­brao po istom kri­te­ri­ju­mu kao i štap, pri­la­go­đa­va­ju­ći se ne­žnom uzi­ma­nju mam­ca, pa sam ko­ri­stio upre­de­nu stru­nu preč­ni­ka 0,10 mm i udi­ce VMC 7019 i VMC 7016, u ve­li­či­na­ma 14 i 16.

KAO I UVEK KA­DA JE RI­BA go­to­vo pot­pu­no ne­ak­tiv­na, i ovog pu­ta su glav­ni fak­to­ri uspe­ha bi­li što pre­ci­zni­je za­ba­ci­va­nje si­ste­ma i pra­vil­na pre­zen­ta­ci­ja mam­ca. A ko­li­ko je ri­ba bi­la ne­za­in­te­re­so­va­na za kre­ta­nje i za je­lo naj­bo­lje po­ka­zu­je to što za ceo dan ni­sam imao bu­kval­no ni jed­no je­di­no pi­pa­nje mam­ca u tač­ki u ko­ju sam ba­cio ve­ću ko­li­či­nu pri­hra­ne. Na ve­ćoj da­lji­ni sam hra­ni­li­cu (na ko­ju sam po­sta­vljao na­mam­če­nu udi­cu)... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 535-)