Produžena ruka hranilice

I u mo­der­nom ri­bo­lo­vu sa hra­ni­li­com, kao i u svim osta­lim teh­ni­ka­ma, če­sto ma­la iz­me­na već po­sto­je­ćeg i do­sta ko­ri­šće­nog de­la pri­bo­ra omo­gu­ći pe­ca­ro­šu da bu­de ve­o­ma efi­ka­san u ne­koj si­tu­a­ci­ji ko­ja je stan­dard­nim pri­stu­pom i pri­bo­rom te­ško re­ši­va

Fi­der link (eng. »link« – ve­za) jed­no je od naj­če­šće ko­ri­šće­nih po­ma­ga­la u fi­der teh­ni­ci. Na­stao je u En­gle­skoj, kao i sam taj na­čin ri­bo­lo­va, a kao što mu i ime ka­že, po­ve­zu­je ele­men­te si­ste­ma, tač­ni­je hra­ni­li­cu (ko­ja vi­si na jed­nom nje­go­vom kra­ju) i osta­tak mon­ta­že. Sa osnov­nom stru­nom, od ko­je je znat­no kru­ći, hra­ni­li­ca je pri upo­tre­bi tog do­dat­ka spo­je­na pre­ko kop­če ili vr­ti­li­ce ko­ja po stru­ni kli­zi.

DU­ŽI­NA FI­DER LIN­KA KRE­ĆE SE po pra­vi­lu od oko 3 do 15 cm, a ka­ko je vr­lo va­žno da bu­de mi­ni­mal­no sa­vi­tljiv, pra­vi se od kru­tog i de­be­log naj­lo­na ili flu­o­ro­kar­bo­na (preč­ni­ka od oko 0,7 do 1 mm), pla­stič­nih cev­či­ca, me­tal­nih saj­li­ca, ži­ce i sl. Sa­sta­vljen je od tri de­la: na gor­njem kra­ju je kop­ča ili vr­ti­li­ca, ko­ja se kre­će po osnov­noj stru­ni. Sle­di glav­ni (no­se­ći) deo od (sko­ro sa­svim) kru­tog ma­te­ri­ja­la, na či­jem dru­gom kra­ju je kop­ča za ko­ju se ka­či hra­ni­li­ca, či­ja je fi­der link pro­du­že­na ru­ka.

Upo­tre­ba ove sit­ni­ce ši­ro­ko je ras­pro­stra­nje­na i u tak­mi­čar­skom i u re­kre­a­tiv­nom fi­der ri­bo­lo­vu, ali ni­je ta­ko dav­no pro­na­đe­na. Pr­vi put se ši­ra jav­nost s njom upo­zna­la 2012. go­di­ne, ka­da su je čla­no­vi na­ci­o­nal­nog ti­ma En­gle­ske uspe­šno ko­ri­sti­li na svet­skom pr­ven­stvu u fi­der ri­bo­lo­vu u Bel­gi­ji. Moj pri­ja­telj Sa­ša Cuc­kić, vi­še­stru­ki re­pre­zen­ta­ti­vac i je­dan od naj­bo­ljih fi­de­ra­ša Sr­bi­je (du­go­go­di­šnji test-ri­bo­lo­vac For­max Fe­e­der Te­a­ma), ka­že da je ta­da, kao i svi osta­li tak­mi­ča­ri, po pr­vi put vi­deo da ne­ko na taj na­čin odvo­ji hra­ni­li­cu od osnov­ne stru­ne. To su En­gle­zi ra­di­li ka­ko bi spre­či­li da im po­de­beo sloj me­kog mu­lja na dnu za­jed­no sa hra­ni­li­com »pro­gu­ta« i osta­tak si­ste­ma, te ta­ko uči­ni ma­mac za ri­bu ne­do­stup­nim ili te­ško pri­met­nim. To re­še­nje do­ne­lo im je od­lič­ne re­zul­ta­te već na tre­nin­zi­ma, na ko­ji­ma su En­gle­zi ne­ret­ko lo­vi­li go­to­vo istu ko­li­či­nu ri­be kao sve osta­le re­pre­zen­ta­ci­je za­jed­no.

VE­O­MA BR­ZO SU FI­DE­RA­ŠI UVI­DE­LI da taj jed­no­stav­ni izum mo­že bi­ti ve­o­ma ko­ri­stan i u mno­gim dru­gim si­tu­a­ci­ja­ma, jer se nji­me re­ša­va­ju ra­zni pro­ble­mi. Fi­der link znat­no sma­nju­je ri­zik od mr­še­nja si­ste­ma, jer u ve­li­koj me­ri spre­ča­va ob­mo­ta­va­nje pred­ve­za oko hra­ni­li­ce i po­ma­že da ceo si­stem pra­vil­no leg­ne na dno.

Osim to­ga, za­ba­ci­va­nje je pre­ci­zni­je i lak­še ka­da je ri­zik od mr­še­nja ma­nji, jer ri­bo­lo­vac on­da mo­že i ja­če da za­mah­ne i da se vi­še kon­cen­tri­še na to gde će za­ba­ci­ti, bu­du­ći da ne mo­ra da raz­mi­šlja pre­vi­še o to­me ka­ko da iz­beg­ne pe­tlja­nje.

To što hra­ni­li­ca ni­je na osnov­noj stru­ni, pa pad­ne u vo­du ne­što pre ostat­ka si­ste­ma, pri­me­ti­li su ne­ki is­ku­sni fi­de­ra­ši ko­ji vo­de ra­ču­na i o naj­sit­ni­jim de­ta­lji­ma, po­ma­že da pri­ti­sak na mam­ce pri tom uda­ru bu­de ne­što ma­nji, pa se ne­žni mam­ci (pre sve­ga »lar­va« – tj. ver de vaz i fuj, ali i pin­ki­ji) ma­nje ošte­te, te ri­bi de­lu­ju pri­rod­ni­je i pri­vlač­ni­je. Ne­ki ka­žu i da to što hra­ni­li­ca vi­si sa stra­ne omo­gu­ća­va bo­lju amor­ti­za­ci­ju uda­ra ri­be u bor­bi, što re­zul­ti­ra ma­njim bro­jem spa­da­nja. Uz sve to, fi­der link po­ve­ća­va ose­tlji­vost si­ste­ma, a sma­nju­je ot­por ko­ji ri­ba ose­ća pri uzi­ma­nju mam­ca, što su ta­ko­đe bit­ni raz­lo­zi za upo­tre­bu ovog de­la mon­ta­že.

IDE­JU DA NA­PI­ŠEM OVAJ TEKST do­bio sam sa­svim spon­ta­no, za­hva­lju­ju­ći po­sled­njim iz­la­sci­ma na vo­du. To­kom ju­na sam, na­i­me, ko­nač­no ugra­bio do­volj­no vre­me­na da u ne­ko­li­ko na­vra­ta pe­cam na jed­nom te­re­nu na se­ve­ru Ita­li­je ko­ji sam odav­no evi­den­ti­rao kao po­ten­ci­jal­no ve­o­ma za­ni­mljiv – na pre­le­poj alp­skoj re­ci Bren­ti i sa njom po­ve­za­nim ka­na­li­ma. Bren­ta iz­vi­re iz dva alp­ska je­ze­ra i po­sle sko­ro 200 km to­ka uli­va se u Ja­dran­sko mo­re ma­lo is­pod Ve­ne­ci­je, a ima tri raz­li­či­ta de­la: sal­mo­nid­ni – naj­u­zvod­ni­ji, sa vr­lo hlad­nom vo­dom tir­ki­zno­ze­le­ne bo­je, na­sta­njen je pa­strm­kom i li­plje­nom; sred­nji je mren­skog ti­pa; do­nji  pri­pa­da ša­ran­skom re­gi­o­nu i u nje­mu ima i do­sta so­ma, a vo­da je bra­on­ka­sta, mut­na i spo­ra.

Ja sam se opre­de­lio za deo na pre­la­zu iz pa­strm­skog re­gi­o­na u mren­ski, i to ne za glav­ni tok, već za je­dan sa re­kom po­ve­zan ka­nal, či­ji vo­do­staj za­vi­si od re­ži­ma ra­da ma­le bra­ne, pa mo­že po­ra­sti ili opa­sti i pre­ko jed­nog me­tra za vr­lo krat­ko vre­me. Tu se u hlad­noj i iz­ra­zi­to bi­stroj vo­di pe­ca­ju pre­te­žno klen i mre­na, ube­dlji­vo naj­vi­še bo­lo­nje­ze teh­ni­kom, tj. du­gim šta­po­vi­ma sa ma­ši­ni­com i vo­žnjom plov­ka, ose­tlji­vim si­ste­mi­ma i na cr­vi­će. Ima i ne­što fi­de­ra­ša, ko­ji su ov­de ne­u­po­re­di­vo ma­lo­broj­ni­ji od plov­ka­ro­ša, a me­ni je bi­lo za­ni­mlji­vo da se na ta­kvom te­re­nu, na kom se i li­pljen če­sto ja­vlja na pri­rod­ne mam­ce, oku­šam baš u pe­ca­nju sa hra­ni­li­com.

Son­di­ra­njem ne­ko­li­ko iz­gled­nih po­zi­ci­ja utvr­dio sam da je dno ka­me­ni­to, ali ne pre­kri­ve­no ob­lu­ci­ma šljun­ka ka­kvi se sre­ću na mor­skim i reč­nim pla­ža­ma i na de­lo­vi­ma sa sred­nje br­zim to­kom, već sa po­ve­li­kim ka­me­nim blo­ko­vi­ma i ste­na­ma, iz­me­đu ko­jih hra­ni­li­ca (ili olo­vo) vr­lo la­ko za­pi­nju, na­kon če­ga je ki­da­nje go­to­vo ne­mi­nov­no. U ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma je do­bro po­mo­ću fi­der lin­ka odvo­ji­ti hra­ni­li­cu od osnov­ne stru­ne i pred­ve­za, te oda­bra­ti mo­del ta­kve kon­struk­ci­je i te­ži­ne da do­bro dr­ži me­sto tu gde pr­vi put do­dir­ne dno i ne po­me­ra­ti je vi­še do va­đe­nja si­ste­ma iz vo­de, ka­ko hra­ni­li­ca ne bi za­vr­ši­la u pr­vom pro­ce­pu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 535-)