Od noćne more do rekorda!

Po­što su sti­ca­jem okol­no­sti mo­ra­li da pre­đu na no­vi te­ren, na kom ima ma­lo zgod­nih po­zi­ci­ja za va­ra­li­ča­re­nje, čla­no­vi ču­ve­ne eki­pe Pe­ca­ti se mo­ra od­lu­či­li su da pro­ba­ju da po pr­vi put lo­ve buć­ka­njem. Pr­vi po­ku­šaj za­vr­šio se pot­pu­nim ne­u­spe­hom, ali su već na­red­nih da­na stva­ri do­šle na svo­je me­sto

Po­sle vi­še od po­la go­di­ne, na pr­vi znak po­pu­šta­nja me­ra do­ne­tih ra­di su­zbi­ja­nja pan­de­mi­je ko­vi­da 19, eki­pa Pe­ca­ti se mo­ra u re­kord­no krat­kom vre­me­nu do­go­vo­ri­la je i po­čet­kom ma­ja or­ga­ni­zo­va­la oku­plja­nje ko­jim je ozna­čen po­če­tak se­zo­ne lo­va so­ma 2021. Osim ve­li­ke že­lje da se vi­di­mo i da po­sle ni­kad du­že pa­u­ze po­no­vo po­ju­ri­mo omi­lje­nu ri­bu, raz­log za žur­bu bi­lo je i pri­bli­ža­va­nje mre­sta, ka­da mi ne pe­ca­mo so­ma, iako za nje­ga ne po­sto­ji lo­vo­staj u Ita­li­ji, jer sma­tra­mo da je sport­ski i ko­rekt­no ne ome­ta­ti ri­bu u pe­ri­o­du ka­da je pr­ven­stve­no usred­sre­đe­na na pro­du­že­nje vr­ste.

OD­LU­ČI­LI SMO DA UME­STO na Pou, na kom smo ra­ni­jih go­di­na mno­go pe­ca­li, se­zo­nu ovog pu­ta otvo­ri­mo u do­njem to­ku re­ke Min­čo, i to iz vi­še raz­lo­ga. Ta re­ka je ma­nja od Poa, pa se u pro­le­će nje­na vo­da br­že za­gre­va, što so­mu od­go­va­ra; osim to­ga, u Min­čo u ovo do­ba ma­sov­no ula­ze ci­po­li, ko­ji iz Ja­dran­skog mo­ra, kroz Po, sti­žu tu ra­di mre­sta, što je za so­mo­ve pra­vi raj, tj. pri­li­ka za ve­li­ku go­zbu. Osim to­ga, eki­pa Pe­ca­ti se mo­ra je pro­šle go­di­ne osta­la bez svo­je ba­ze na Pou. Ta­da nam je iz­u­zet­no ve­li­ki po­plav­ni ta­las pre­vr­nuo i po­to­pio splav sa ku­ći­com, pa smo deo ča­ma­ca pre­ba­ci­li na Min­čo i tu za­sad na­pra­vi­li no­vu »is­po­sta­vu«. Ovo je bi­la do­bra pri­li­ka da poč­ne­mo sa de­talj­nim upo­zna­va­njem tih te­re­na, na ko­ji­ma smo ra­ni­je po­vre­me­no pe­ca­li, ali ni iz­bli­za to­li­ko da bi­smo mo­gli da ka­že­mo da ih ima­mo u ma­lom pr­stu.

S ob­zi­rom na to da na tim no­vim te­re­ni­ma ne­ma mno­go iz­gled­nih po­zi­ci­ja za va­ra­li­ča­re­nje, te da je ve­ći­na njih sko­ro stal­no za­u­ze­ta, re­ši­li smo da pro­ba­mo za nas nov pri­stup i da ovog pu­ta lo­vi­mo sa­mo buć­ka­njem, u kom se De­jan De­mić, je­dan od osni­va­ča na­še gru­pe, već du­že vre­me usa­vr­ša­va. Na­rav­no, pre ne­go što smo kre­nu­li na vo­du svra­ti­li smo u jed­nu od lo­kal­nih pro­dav­ni­ca ka­ko bi­smo se snab­de­li mam­ci­ma. Gli­sta ni­je bi­lo, pa smo ku­pi­li 20-30 cm du­ge ži­ve je­gu­lje i bi­li ube­đe­ni da je to pun po­go­dak, jer je­gu­lja je do­ka­za­no iz­u­ze­tan ma­mac za so­ma.

ME­ĐU­TIM, PR­VI IZ­LA­ZAK na vo­du, iako je po­čeo ka­sno­po­po­dnev­nim uži­va­njem u ži­vo­pi­snoj pri­ro­di, ka­sni­je do­dat­no obo­je­noj pre­div­nim za­la­skom sun­ca, što je bio pra­vi me­lem za na­še du­še, želj­ne ova­kvih sli­ka još od 2019. go­di­ne, pre­tvo­rio se u pot­pu­ni fi­ja­sko. Som je po­sle ne­ko­li­ko sa­ti ne­ak­tiv­no­sti u su­mrak pro­sto po­lu­deo, ali se br­zo is­po­sta­vi­lo da su u po­tra­gu za hra­nom kre­nu­le sa­svim sit­ne je­din­ke, za ko­je su je­gu­lje na mo­jim i De­mi­će­vim udi­ca­ma bi­le pre­ve­li­ki za­lo­gaj. Za še­zde­se­tak mi­nu­ta pra­vog ko­šma­ra ima­li smo »de­be­lo« dvo­ci­fren broj ne­re­a­li­zo­va­nih na­pa­da, pri ko­ji­ma su som­či­ći »dr­pa­li« je­gu­lje za kraj te­la i ni­su se ka­či­li, te 11 spa­da­nja ri­ba ko­je bi ma­lo bo­lje uze­le ma­mac, pa smo po­či­nja­li da ih pri­vla­či­mo, ali bi se sve na to­me i za­vr­ši­lo bu­du­ći da bu­kval­no ni­jed­nu ni­smo us­pe­li da iz­va­di­mo!? U ne­ko­li­ko na­vra­ta smo di­za­li ma­le so­mo­ve na po­vr­ši­nu, gde bi oni sa­mo zi­nu­li i oti­šli, osta­vlja­ju­ći nas u ču­du. Ka­da smo osta­li bez ma­ma­ca, spa­ko­va­li smo se i u šo­ku od ova­kvog raz­vo­ja do­ga­đa­ja oti­šli u ba­zu, a sam bog zna ka­ko smo te no­ći uop­šte us­pe­li da za­spi­mo... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 534-)