Plivajuća hranilica

Fi­der je­ste pre­vas­hod­no teh­ni­ka du­bin­skog ri­bo­lo­va, ko­jom ri­be i hra­ni­mo i lo­vi­mo na dnu ili sa­mo ma­lo iz­nad nje­ga. Ali odav­no su iz­mi­šlje­ne i hra­ni­li­ce ko­je po pa­du na vo­du osta­ju na po­vr­ši­ni i omo­gu­ća­va­ju nam da ri­bu pri­vu­če­mo u gor­nji sloj vo­de i lo­vi­mo u nje­mu. One su po­seb­no pri­men­lji­ve na sta­ja­ći­ca­ma, a na­ro­či­to na ša­ran­skim re­vi­ri­ma »uhva­ti i pu­sti« ti­pa, na ko­ji­ma nam mo­gu do­ne­ti i fan­ta­stič­ne ulo­ve

U po­sled­njih dva­de­se­tak go­di­na pri­su­stvu­je­mo ogrom­noj eks­pan­zi­ji fi­der teh­ni­ke. To se, pri tom, ne od­no­si sa­mo na po­ve­ća­nje bro­ja onih ko­ji na taj na­čin pe­ca­ju, već i na stal­no po­ja­vlji­va­nje no­vih va­ri­jan­ti pre­zen­ta­ci­je mam­ca i lo­va ri­be uz po­moć hra­ni­li­ce, po če­mu je fi­der da­le­ko naj­di­na­mič­ni­ja teh­ni­ka, sa ste­pe­nom ino­va­tiv­no­sti upo­re­di­vim sa onim ko­ji je po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na ka­rak­te­ri­sao mo­der­ni ša­ran­ski ri­bo­lov. 

DOK STA­RI­JE TEH­NI­KE, po­put kla­sič­ne du­bin­ke, me­ča ili bo­lo­nje­ze plov­ka­re­nja, na­pre­du­ju usta­lje­nim ko­ra­ci­ma, tj. bez re­vo­lu­ci­o­nar­nih po­ma­ka, fi­de­ri­sa­nje (ko­je je mla­đe od svih po­bro­ja­nih vi­do­va ri­bo­lo­va) evi­dent­no još ni­je is­cr­plo ceo pro­stor za raz­voj. Je­dan od glav­nih raz­lo­ga za to le­ži u či­nje­ni­ci da još ni­su ni iz­bli­za is­tro­še­ne sve mo­guć­no­sti me­nja­nja i ino­vi­ra­nja hra­ni­li­ca, glav­nog ele­men­ta fi­der ri­bo­lo­va, ko­ji omo­gu­ća­va pre­zen­to­va­nje naj­ra­zli­či­ti­jih vr­sta pri­ma­ma na ra­znim da­lji­na­ma i du­bi­na­ma, tj. u vo­da­ma svih ti­po­va (i slat­kim i sla­nim) i za go­to­vo sve vr­ste tzv. mir­nih ri­ba, pa i za ne­ke sva­što­je­de ko­ji se hva­ta­ju i va­ra­li­ča­re­njem i mu­ši­ča­re­njem, a i na pri­rod­ne mam­ce.

Ovog pu­ta re­ći ću ne­što o va­ri­jan­ti fi­de­ra ko­ja se za­pra­vo naj­vi­še raz­li­ku­je od du­bin­skog ri­bo­lo­va. Na­i­me, dok u pe­ca­nju du­bin­skom teh­ni­kom uvek ima­mo ote­ža­nje ko­je je na dnu (bi­lo da je olo­vo ili hra­ni­li­ca, ko­ja ne­ka­da i ne mo­ra ima­ti do­dat­ni uteg), u fi­de­ru, osim naj­če­šće ko­ri­šće­nih hra­ni­li­ca, ko­je le­že na dnu, po­sto­je i one ko­je su pli­va­ju­će, pa nam omo­gu­ća­va­ju pre­zen­ta­ci­ju i pri­ma­me i mam­ca u ra­znim slo­je­vi­ma vo­de, od po­vr­ši­ne do dna. A ko­li­ko to po­me­ra­nje na­še po­nu­de po vi­si­ni vo­de­nog stu­ba mo­že bi­ti efi­ka­sno, naj­bo­lje zna­ju mo­der­ne ša­ran­dži­je ko­je u ovom de­lu go­di­ne po­seb­no uspe­šno lo­ve zig-rig pre­zen­ta­ci­jom, sa ote­ža­njem na dnu, ali sa mam­cem iz­dig­nu­tim na sa­mu po­vr­ši­nu ili vi­še me­ta­ra iz­nad dna, te sa pri­ma­mom ko­ja se pra­vi i ba­ca ta­ko da spo­ro to­ne i du­go se za­dr­ža­va u bli­zi­ni mam­ca, u gor­njem ili sred­njem slo­ju vo­de.

PLI­VA­JU­ĆE HRA­NI­LI­CE OMO­GU­ĆA­VA­JU nam, da­kle, da ma­mac (i pri­ma­mu) pla­si­ra­mo u bi­lo kom slo­ju vo­de, či­me iz­be­ga­va­mo ne­ke na­pa­sni­ke ko­ji če­sto ha­ra­ju na sa­mom dnu (po­put cver­gla­na ili gla­vo­ča – »pe­ša«), a hva­ta­mo ri­bo­lov­no atrak­tiv­ni­je vr­ste (ša­ra­na, de­ve­ri­ku i raz­ne nje­ne bli­ske srod­ni­ke, ba­bu­šku, cr­ven­per­ku, bo­dor­ku, vi­še mor­skih vr­sta...), ko­je se ne­ret­ko di­žu u gor­nje slo­je­ve, či­ne­ći če­ka­nje da se ja­ve na dnu pot­pu­no ne­pro­duk­tiv­nim.

Pli­va­ju­će hra­ni­li­ce pra­vi vi­še fir­mi, ali se sve mo­gu svr­sta­ti u dve gru­pe: 1. hra­ni­li­ce ma­got ti­pa (za cr­vi­će) i 2. otvo­re­ne hra­ni­li­ce. Pr­ve, ka­ko im i ime ka­že, na­me­nje­ne su pr­ven­stve­no za pri­ma­mlji­va­nje cr­vi­ma, pa ima­ju za­tvo­ren do­nji kraj i ru­pe sa stra­ne, a u njih se (naj­če­šće kao do­da­tak cr­vi­ma) mo­gu sta­vlja­ti i mi­kro­pe­le­ti, sit­no zr­ne­vlje i »stik miks« – spe­ci­jal­na vr­sta bra­šna­ste pri­ma­me, ko­ja se naj­če­šće ko­ri­sti za pu­nje­nje PVA ke­si­ca, tj. ne vla­ži se, a u do­di­ru sa vo­dom pra­vi »oblak« i ši­ri aro­mu i hran­lji­ve če­sti­ce. Dru­ge ima­ju otvo­ren do­nji kraj i te­lo ka­ve­znog ti­pa, a pred­vi­đe­ne su pre sve­ga za kla­sič­ne bra­šna­ste pri­hra­ne i pe­le­te.

Za­jed­nič­ko im je to da sa gor­nje stra­ne ima­ju pla­stič­nu »ku­po­lu« jar­ke bo­je, ko­ja odr­ža­va hra­ni­li­cu na po­vr­ši­ni i ujed­no omo­gu­ća­va da nje­nim po­kre­ta­njem (ili ne­sta­ja­njem pod vo­dom) re­gi­stru­je­mo tr­zaj, tj. uzi­ma­nje mam­ca. Ove hra­ni­li­ce naj­če­šće ima­ju ugra­đe­nu i ma­lu vr­ti­li­cu, pre­ko ko­je se mon­ti­ra­ju na osnov­nu stru­nu, ma­da se mo­gu ka­či­ti i di­rekt­no (što se po pra­vi­lu ra­di on­da ka­da smo uve­re­ni da ne­će bi­ti po­tre­be da hra­ni­li­cu me­nja­mo to­kom ri­bo­lo­va). Uglav­nom su aero­di­na­mič­nog ob­li­ka, a ne­ke na te­lu ima­ju i kril­ca (po­put »ra­ke­ta« za pri­hra­nji­va­nje ili mar­ker-plo­va­ka) ka­ko bi što da­lje le­te­le.

KAO I SVE DRU­GE hra­ni­li­ce i ove se mo­gu mo­di­fi­ko­va­ti, po si­ste­mu »ura­di sam«, na raz­li­či­te na­či­ne... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 534-)