Talični štap i talična kašika

Ka­ko je je­dan dvo­del­ni va­ra­li­ča­rac, ko­ji je na­kon što je jed­nom uspe­šno upo­tre­bljen za lov ka­pi­tal­ni so­mo­va i po­tom go­di­na­ma sku­pljao pra­ši­nu, na pr­vom pe­ca­nju po­sle du­gog vre­me­na do­neo no­vom vla­sni­ku ulov ži­vo­ta, i to na ka­ši­ku na ko­ju je već uhva­tio jed­nog ori­ja­ša

Ova pri­ča po­či­nje pre de­se­tak go­di­na, na tri­na­e­stom Saj­mu lo­va i ri­bo­lo­va u Ni­šu, ka­da sam kao glav­ni ured­nik va­ra­li­čar­sko-mu­ši­čar­skog ma­ga­zi­na Spin&Fly obi­la­zio štan­do­ve u po­tra­zi za no­vi­te­ti­ma iz sve­ta ri­bo­lo­vač­kog pri­bo­ra, a sve sa ci­ljem da ne­ki od njih pred­sta­vi­mo či­ta­o­ci­ma.Tom pri­li­kom sam ujed­no tra­žio jak va­ra­li­čar­ski kom­plet, ko­ji ću ne­ko­li­ko pu­ta go­di­šnje ko­ri­sti­ti za lov mla­di­ce i krup­nih so­mo­va. U skla­du sa či­nje­ni­com da ću ti­me re­la­tiv­no ret­ko pe­ca­ti, že­leo sam da to ne bu­de sku­po, a da opet bu­de do­volj­no po­u­zda­no da ne osta­nem bez krup­ne ri­be.

TA­KAV KOM­PLET, DO­BAR A PO ve­o­ma po­volj­noj ce­ni, na­šao sam na štan­du fir­me Tra­var iz No­vog Sa­da – štap Se­i­ka (va­ra­li­čar­ske rob­ne mar­ke ita­li­jan­skog gi­gan­ta Tu­ber­ti­ni), mo­del Ona­ga-SP 300, du­ži­ne 3 m, a te­ži­ne ba­ca­nja 60–150 g i ma­ši­ni­cu Ryobi Ap­pla­u­se 6000. Na­kon kra­ćeg raz­go­va­ra sa lju­ba­znim Ran­kom, od­lu­čih da ku­pim te dve stva­ri. Na pr­vu pro­bu štap je sta­vljen još na saj­mu: »Go­ci, sa­če­kaj da uhva­tim za vr­šni spro­vod­nik, pa ja­ko po­teg­ni«, ko­man­do­vao je Tra­var. Po­teg­nem ti ja so­lid­no. »Ajd’ ja­če... Još ja­če... De, po­teg­ni ja­ko­oo!«, po­vi­kao je Ran­ko, go­to­vo ljut što mu ne ve­ru­jem da ovaj štap mo­že iz­dr­ža­ti to­li­ko na­pre­za­nje. Po­te­gao sam mu­ški, i da se Ran­ko pret­hod­nih da­na ni­je pre­je­dao le­sko­vač­kog ro­šti­lja, mi­slim da bih ga po­di­gao sa ze­mlje!

Iste go­di­ne, u je­sen, ode­mo mi na Ebro, gde sam tim šta­pom uhva­tio so­ma od 66 kg i uve­rio se da ni­ma­lo ni­sam po­gre­šio pri iz­bo­ru. Ali na­red­nih go­di­na sam tek po­vre­me­no ko­ri­stio taj dvo­de­lac, bez­u­spe­šno po­ku­ša­va­ju­ći da ulo­vim ka­pi­tal­nog so­ma na Bo­van­skom ili Bre­sto­vač­kom je­ze­ru. A da ta­ko do­bar i lep štap ne bi sku­pljao pra­ši­nu, re­šim ja da ga pro­dam. Kra­jem mar­ta ove go­di­ne ku­pi ga moj ko­le­ga sa po­sla Mi­ro­slav Bo­žić Mi­ća i po­klo­ni ga svom ocu Mla­de­nu, ko­ji ve­ći deo go­di­ne pro­vo­di u Kor­bo­vu, na oba­li Du­na­va.

PE­TOG APRI­LA MLA­DEN iza­đe na Du­nav, is­pred svo­je vi­ken­di­ce, da pro­ba štap i sa oba­le za­ba­ci tri­de­se­tak go­di­na sta­ru ru­sku ka­ši­ku... Šta je da­lje bi­lo, naj­bo­lje opi­su­je on lič­no: »Ne­ko­li­ko da­na za­re­dom sam po­sta­vljao kna­uf na vi­ken­di­ci i le­đa su ozbilj­no po­če­la da me bo­le. Oko 10 sa­ti, tog da­na, re­ših da se ma­lo pro­še­tam do oba­le i za­ba­cim ko­ji put. Sta­ra ru­ska ka­ši­ka mi je vi­še pu­ta u ovom pe­ri­o­du go­di­ne da­la ve­li­ke ri­be, pa re­koh da je pro­bam i ovog pro­le­ća. Za­ba­cim pr­vi put da­le­ko, ali ka­ko je vo­da bi­la baš ja­ka tih da­na, ka­ši­ka po­če da iz­la­zi na po­vr­ši­nu već na­kon ne­ko­li­ko okre­ta­ja ru­či­ce ma­ši­ni­ce. Br­zo na­mo­tah i za­ba­cih po­no­vo, ali ovaj put do­sta bli­že, na ne­kih pet­na­e­stak me­ta­ra od oba­le.

Kao i uvek, pu­stio sam da va­ra­li­ca pad­ne na dno i kre­nuo da la­ga­no na­mo­ta­vam. Na­kon sa­mo ne­ko­li­ko okre­ta­ja ru­či­ce ma­ši­ni­ce, ose­tih la­ga­ni uda­rac... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 530-)