Cipoli i somovsko ludilo

Ma­lo je ri­bo­lo­va­ca ima­lo pri­li­ku da vi­di ta­kav pri­zor – vo­da na pro­sto­ru po­vr­ši­ne ne­ko­li­ko sto­ti­na kva­drat­nih me­ta­ra vri od bez­broj­nih ci­po­la, u ko­je se sva­ki čas za­le­ću so­mo­vi, ne­ret­ko du­gi i pre­ko dva me­tra, pri tom plju­ska­ju­ći re­po­vi­ma po po­vr­ši­ni u si­lo­vi­tim na­le­ti­ma, ko­ji­ma na­sto­je da se za krat­ko vre­me što vi­še naj­e­du.

Sva­ke go­di­ne, sre­di­nom pro­le­ća, u po­tra­zi za po­god­nim me­stom za mrest, ci­po­li i ku­ble ula­ze iz mo­ra u Po i po­tom u nje­go­vu pri­to­ku Min­čo. Taj nji­hov put pre­ki­da se kod bra­ne ko­ja de­li Sred­nje i Gor­nje man­to­van­sko je­ze­ro (La­go di Mez­zo i La­go Su­per­i­o­re), jer tu ne­ma pre­vod­ni­ce, pa ri­be ne mo­gu da pro­đu da­lje. Ka­da se hi­lja­de ci­po­la, pro­seč­ne te­ži­ne oko ki­lo­gra­ma, gru­pi­šu kod bra­ne, po­či­nje so­mov­ski pir, ko­ji je te­ško re­či­ma opi­sa­ti i za­mi­sli­ti. Br­ka­ti gra­bljiv­ci raz­li­či­tih ve­li­či­na, od dvo­ki­la­ša pre­ko dvo­me­tra­ša, do ori­ja­ša od sko­ro 250 cm ta­da sva­ki čas iska­ču iz vo­de i go­ste se na­go­mi­la­nom mor­skom ri­bom, te ih je mo­gu­će hva­ta­ti u se­ri­ja­ma. Po ne­kim po­da­ci­ma, so­mo­vi za oko dva me­se­ca, ko­li­ko se ci­po­li ot­pri­li­ke za­dr­ža­va­ju na ovom de­lu Min­ča, uve­ća­ju svo­ju te­le­snu te­ži­nu i do 20 od­sto. A ko­li­ko ih je mo­gu­će uhva­ti­ti, vr­lo do­bro po­ka­zu­je ulov ko­ji je Dra­gan Jo­va­no­vić Mi­me, sve­stra­ni ri­bo­lo­vac ko­ji ži­vi u Lu­ga­nu i na Min­ču pe­ca dva­de­se­tak da­na go­di­šnje, ostva­rio u ne­de­lju, 17. ma­ja. Tog da­na za pam­će­nje, ka­da su ci­po­li tek sti­gli, a so­mo­vi kao po­mah­ni­ta­li na­va­li­li na lak i bo­gat plen, Mi­me je uhva­tio jed­nog so­ma od oko me­tra, de­vet ko­ma­da du­gih od 1,6 do 1,85 m i gr­do­si­ju od 2,4 me­tra, te­šku sto­ti­nak ki­lo­gra­ma (sve ri­be su pu­šte­ne na­kon me­re­nja du­ži­ne, a te­ži­na naj­ve­ćeg so­ma pro­ce­nje­na je na osno­vu pro­seč­ne te­ži­ne ri­ba slič­ne du­ži­ne ko­je su va­ga­ne). Ta se­ri­ja još je im­pre­siv­ni­ja ka­da se ima u vi­du da je Dra­gan bio sam u čam­cu, pa je ne­ke ri­be va­dio iz usi­dre­nog plo­vi­la, dok je osta­le mo­rao da za­ma­ra po­vre­me­no dr­že­ći štap sa­mo jed­nom ru­kom, a dru­gom upra­vlja­ju­ći mo­to­rom.

Bu­du­ći da smo od­ra­ni­je ima­li do­go­vor da na­red­nog vi­ken­da tu pe­ca­mo za­jed­no, čim je sti­gao do kom­pju­te­ra ja­vio mi je ka­ko je pro­šao i do­dao: »Ci­po­li će sad bi­ti tu bar me­sec da­na! Mo­žda bu­de ista ova­kva lud­ni­ca i sle­de­će su­bo­te i ne­de­lje!«

U su­bo­tu, 23. ma­ja, Pre­drag Ra­do­va­no­vić Pre­ža i ja smo u 4,45 č bi­li na ula­zu u grad­sku ma­ri­nu u Man­to­vi, gde je Mi­me već uve­li­ko uba­ci­vao pri­bor u svoj ča­mac. Za ma­nje od 15 mi­nu­ta bi­li smo usi­dre­ni kod bra­ne, sva tro­ji­ca ne­str­plji­vo iš­če­ku­ju­ći iz­la­zak sun­ca, sa ko­jim se ci­po­li pri­bli­že ja­koj stru­ji uz usta­vu, po svoj pri­li­ci tra­že­ći ne­ki pro­laz ne bi li na­sta­vi­li da­lje, a so­mo­vi poč­nu da do­ruč­ku­ju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 377-)