Dan kada sam došao juče

Po­sle ni­za go­di­na u ko­ji­ma se gr­geč sla­bo ja­vljao, pa mu ni ri­bo­lov­ci ni­su po­sve­ći­va­li ve­li­ku pa­žnju, si­tu­a­ci­ja se na na­šoj naj­vi­šoj pla­nin­skoj aku­mu­la­ci­ji ove se­zo­ne zna­čaj­no pro­me­ni­la. Na ma­le ve­štač­ke mam­ce se ban­dar od­lič­no lo­vi, te ga mno­gi ci­lja­no pe­ca­ju, a eks­pe­ri­men­ti­sa­nje sa raz­li­či­tim va­ra­li­ca­ma i pre­zen­ta­ci­ja­ma do­ne­lo je ne­ka za­ni­mlji­va za­pa­ža­nja

Po­put mno­gih dru­gih ov­da­šnjih va­ra­li­ča­ra sa du­žim sta­žom, po­sled­njih go­di­na sve vi­še vre­me­na po­sve­ću­jem ra­znim lak­šim va­ri­jan­ta­ma lo­va ve­štač­kim mam­ci­ma. A to no­vo in­te­re­so­va­nje, kao što ne­ret­ko bi­va, pra­će­no je ve­li­kim po­čet­nič­kim en­tu­zi­ja­zmom i sprem­no­šću na ra­zno­vr­sne žr­tve. Za­to mi ni­je bi­lo te­ško da po­sled­njeg ovo­je­se­njeg ne­delj­nog ju­tra kre­nem na sko­ro 400 km dug put do Sur­du­li­ce i Vla­sin­skog je­ze­ra, ka­ko bih po pod­ne i na­red­nog da­na pe­cao ban­da­re, a on­da se vra­tio u Be­o­grad u uto­rak pre 9 sa­ti – pra­vo na po­sao, ko­ji sam za tu sed­mi­cu i ot­po­čeo pi­sa­njem tek­sta ko­ji upra­vo či­ta­te. Pri tom sam, na­rav­no, znao da se se­zo­na va­ra­li­ča­re­nja gr­ge­ča na na­šoj naj­vi­šoj aku­mu­la­ci­ji bli­ži kra­ju i da bi ovo la­ko mo­gla bi­ti još jed­na od onih »što ne do­đe pre­kju­če« avan­tu­ra, či­ji glav­ni ju­nak obo­ža­va ri­bo­lov, ali ni­je u mo­guć­no­sti da pe­ca kad ri­ba ra­di već on­da kad ugra­bi slo­bod­no vre­me, pa ju­re­ći tra­gom po­u­zda­nih in­for­ma­ci­ja uvek sti­že na pra­vo me­sto dan ili dva pre­ka­sno. Ipak, ni­sam ni­ma­lo sum­njao u pro­ce­nu svog pri­ja­te­lja Du­ša­na Mom­či­lo­vi­ća Ču­bre (vi­še­de­ce­nij­skog hro­ni­ča­ra svih de­ša­va­nja na Vla­sin­skom je­ze­ru, ko­ji je pret­hod­nih par sed­mi­ca pro­veo u Sur­du­li­ci sva­ko­dnev­no idu­ći na je­ze­ro, i uz to je bu­kval­no non-stop u kon­tak­tu sa ve­li­kim bro­jem ko­le­ga ko­je na nje­mu pe­ca­ju) da će ban­dar sko­ro si­gur­no ra­di­ti, prem­da mo­žda ne­što sla­bi­je ne­go do pre ne­ki dan, a znao sam i da po­sto­ji re­zer­vna va­ri­jan­ta da se to ma­lo vre­me­na ko­je će­mo ima­ti na ras­po­la­ga­nju za za­jed­nič­ko pe­ca­nje pro­ve­de u po­tra­zi za štu­kom. Čim sam sti­gao u Sur­du­li­cu, za­pu­ti­li smo se na je­ze­ro

IZ ZA­LI­VA KOD TZV. ULA­ZNE GRA­ĐE­VI­NE is­plo­vi­li smo oko 15,30 č i od­mah kre­nu­li duž za­pad­ne oba­le, uz ko­ju se ban­dar pret­hod­nih da­na da­le­ko naj­če­šće ja­vljao, i to naj­vi­še u ka­snim po­po­dnev­nim sa­ti­ma, sve do su­mra­ka. S ob­zi­rom na to da mi je kao švaj­car­ski sat pre­ci­zni Du­šan una­pred re­fe­ri­sao da se ja­vlja­ju ri­be te­ške od pe­de­se­tak do 350-400 gra­ma, te da se lo­vi na je­dan ili dva ve­štač­ka mam­ca na si­ste­mu ukup­ne te­ži­ne do de­se­tak gra­ma, po­neo sam va­ra­li­čar­ce te­ži­ne ba­ca­nja do 18 i do 12 g, sa ma­lim ma­ši­ni­ca­ma, od ko­jih je na jed­noj bi­la ple­te­ni­ca od 0,10 mm, a na dru­goj od 0,13 mm.

Is­po­sta­vi­će se da je to sa­svim do­volj­no s ob­zi­rom na dva po­me­nu­ta pa­ra­me­tra, ali i da ve­ći­na lo­kal­nih ri­bo­lo­va­ca s raz­lo­gom za lov gr­ge­ča iz čam­ca ko­ri­sti ne­što ja­če šta­po­ve (gor­nje t.b. oko 25 g), du­ge oko 2,4 m. S nji­ma je, na­i­me, mo­gu­će iza­ći bez ve­ćih pro­ble­ma na kraj i sa ne­što krup­ni­jom štu­kom, ko­ja če­sto ume da na­pad­ne mam­ce na­me­nje­ne gr­ge­ču, ali još je va­žni­je to što je mno­go lak­še iš­ču­pa­ti va­ra­li­cu iz tra­ve u ko­joj se gr­ge­či kri­ju i ko­ja se če­sto ka­či za udi­ce i ve­štač­ke mam­ce, a i ulo­vlje­na ri­ba i te ka­ko ume da se za­vu­če u nju. Ja sam, do­du­še, u ve­ći­ni slu­ča­je­va uspe­vao da »na štap« iš­ču­pam si­stem iz ve­ge­ta­ci­je, ali to ni­je uvek išlo la­ko, ni­ti bez ri­zi­ka da ga pre­op­te­re­tim i slo­mim, što sva­ka­ko tre­ba iz­be­ći ako se ika­ko mo­že.

UGLAV­NOM SMO FOR­SI­RA­LI pod­vod­ne spru­do­ve i nji­ho­vu bli­zi­nu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 516-)