Samo baciš i motaš

Ka­ši­ka­ste va­ra­li­ce jedan su od naj­sta­ri­jih ve­štač­kih mama­ca, a po­sled­njih de­ce­ni­ja u slat­ko­vod­nom ri­bo­lo­vu naj­vi­še se ko­riste u lo­vu štu­ke i so­ma. No rast in­te­re­so­va­nja za ul­tra­la­ko va­ra­li­ča­re­nje po­no­vo ih je uči­nio tra­že­nim me­đu ljubiteljima pecanja ma­njih pre­da­to­ra, pa i opre­znog sva­što­je­da – kle­na

Od vje­štač­kih ma­ma­ca ko­ji se ko­ri­ste za lov kle­na, ri­bo­lov­ci­ma na­šeg pod­ne­blja naj­o­mi­lje­ni­ji su vo­ble­ri (po­go­to­vo oni kru­ška­stog ob­li­ka) i lep­ti­ri. Me­đu­tim, u naj­to­pli­jem di­je­lu go­di­ne, i uz pra­vi­lan oda­bir, ka­ši­ke zna­ju bi­ti iz­u­zet­no efi­ka­sne na svim mje­sti­ma na te­ku­ći­ca­ma u ko­ji­ma ta ri­ba ži­vi. U ovom pe­ri­o­du je klen naj­ak­tiv­ni­ji, pa se na ka­ši­ke (i lep­ti­re) mo­že za­i­sta od­lič­no pro­ći, a ja te va­ra­li­ce ve­o­ma ra­do ko­ri­stim jer mi je ve­o­ma za­bav­no hva­ta­nje ri­be na obi­čan ko­mad me­ta­la sa jed­nom udi­com, ko­ji tre­ba sa­mo za­ba­ci­ti i po­tom pri­vla­či­ti okre­ta­njem ruč­ke če­kr­ka.

NAJ­VI­ŠE VO­LIM NA TAJ NA­ČIN DA LO­VIM na ma­lim ri­je­ka­ma, kao što je Po­ve­lič, na ko­me naj­če­šće i pe­cam (kod Srp­ca u Re­pu­bli­ci Srp­skoj). Klen je sa­da iz­ra­zi­to ak­ti­van i ima ga go­to­vo svu­da gdje ima do­volj­no du­bi­ne, a od ka­rak­te­ri­sti­ke po­zi­ci­je za­vi­si ko­ji tip ka­ši­ke ima smi­sla ba­ca­ti. Ta­mo gdje je ri­je­ka uža, pa je i pro­tok br­ži, naj­bo­lje su uske ka­ši­ke, slič­ne le­gen­dar­nom Kast­ma­ste­ru, dok su ši­ri mo­de­li, ob­li­ka li­sta, naj­bo­lji iz­bor za mir­ni­ju i du­blju vo­du, a u br­zoj ih ne­ma svr­he ba­ca­ti jer ih ona iz­ba­cu­je na po­vr­ši­nu i či­ni prak­tič­no ne­u­po­tre­blji­vim, bu­du­ći da u njoj ne­ma­ju ni­ma­lo pri­vla­čan rad.

Do­bro kon­stru­i­sa­nu i kon­kret­nim uslo­vi­ma od­go­va­ra­ju­ću ka­ši­ku ve­o­ma je la­ko vo­di­ti jer je po­treb­no sa­mo okre­ta­ti ru­či­cu ma­ši­ni­ce da bi ona ra­di­la, ali ne­će ško­di­ti ni ako po­vre­me­no uspo­ri­mo po­vla­če­nje pa opet ma­lo ubr­za­mo. Ako ka­ši­ka tu i ta­mo do­di­ru­je dno, što joj kva­ri rad, bo­lje je da joj du­bi­nu za­ra­nja­nja sma­nji­mo ma­lo po­di­žu­ći vrh šta­pa ne­go je br­že vo­de­ći. Na­rav­no, uko­li­ko pro­ce­ni­mo da nam va­ra­li­ca na ne­kom mje­stu ide pre­vi­še plit­ko, mo­že­mo spu­šta­njem vr­ha šta­pa ka po­vr­ši­ni uči­ni­ti da si­đe ne­što du­blje.

KA­ŠI­KE UPO­TRE­BLJI­VE ZA ri­bo­lov kle­na du­ge su od 3 do 6 cm i te­ške ne­ko­li­ko gra­ma, a u pro­dav­ni­ca­ma u ci­je­lom re­gi­o­nu ta­kve se na­la­ze mno­go te­že od ve­ćih mo­de­la, ka­kve naj­vi­še ku­pu­ju štu­ka­ro­ši. Ipak, po­nu­da se u tom po­gle­du po­pra­vlja u po­sljed­nje vri­je­me... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 514-)