Carstvo lake hrane natenane

Prem­da se uglav­nom dr­že u ja­ti­ma i lo­ve u gru­pi, a uz to va­že za agre­siv­ne i sra­zmer­no ve­li­či­ni ha­la­plji­ve gra­bljiv­ce, ban­da­ri ni­su lak plen va­ra­li­ča­ra, po­go­to­vo kra­jem ka­len­dar­ske je­se­ni i po­čet­kom zi­me, ka­da se dr­že sa­mog dna. Tra­ga­ju­ći za re­še­njem tog pro­ble­ma, naš sa­rad­nik ot­krio je ne­ke no­ve adu­te

Le­po vre­me u no­vem­bru i de­cem­bru uči­ni­lo je da be­la ri­ba bu­de ak­tiv­na du­že ne­go obič­no. U ru­kav­ci­ma Ta­mi­ša oko Opo­va tem­pe­ra­tu­ra vo­de bi­la je ne­ki ste­pen vi­ša ne­go u to­ku, pa se sva sit­na ri­ba sja­ti­la u nji­ma. Hra­ne za pre­da­to­re bi­lo je tu u iz­o­bi­lju, ali krup­ni­ji gra­bljiv­ci, tj. štu­ka, smuđ i som, kao da su oti­šli ne­gde da­le­ko. U to »car­stvo la­ke hra­ne« ule­teo je za­to ma­nji ali iz­u­zet­no agre­siv­ni pre­da­tor – ban­dar. Či­ta­va ja­ta ovih na­sr­tlji­va­ca, bez stra­ha od svog glav­nog ne­pri­ja­te­lja, štu­ke, slo­bod­no su vr­šlja­la po ru­kav­ci­ma. Ta­ko mi se uka­za­la mo­guć­nost da de­se­tak da­na uži­vam u ul­tra­la­kom ri­bo­lo­vu, ali i da ma­lo »po­hva­tam kon­ce«, tj. da za­đem u ne­ke de­ta­lje u ve­zi sa lo­vom ovog če­sto ću­dlji­vog agre­siv­ca i za­pa­zim ni­jan­se ko­je su mi ra­ni­je iz­mi­ca­le usled ne­do­volj­nog udu­blji­va­nja. Ovo je, na­i­me, bi­la ide­al­na pri­li­ka da is­pro­bam što vi­še ve­štač­kih ma­ma­ca i da u prak­si pro­ve­rim ko­ji je u da­tim okol­no­sti­ma naj­lov­ni­ji. Po­ka­za­lo se to­kom ovog ma­log is­tra­ži­va­nja da je i teh­ni­ka pe­ca­nja va­žna ko­li­ko i vr­sta mam­ca, jer se na­čin is­hra­ne ban­da­ra če­sto me­nja u to­ku jed­nog da­na. Za ovih de­se­tak da­na do­ži­veo sam ne­ko­li­ko iz­ne­na­đe­nja, ko­ja, ka­da se ma­lo iz­a­na­li­zi­ra­ju svi uslo­vi, to ipak ni­su bi­la.

PR­VO ŠTO ME JE ZBU­NI­LO je či­nje­ni­ca da ban­da­ri uop­šte ni­su na­pa­da­li ina­če omi­lje­ne im ma­le vo­ble­re i lep­ti­re, vo­đe­ne u sred­njem slo­ju vo­de i bli­zu po­vr­ši­ne. Iako su bi­li ak­tiv­ni i pro­ga­nja­li su sit­nu ri­bu, ko­ja je be­že­ći od njih pr­šta­la po po­vr­ši­ni, ig­no­ri­sa­li su sve mam­ce ko­ji ni­su išli bli­zu dna, oči­gled­no za­to što su ih bi­stra vo­da i ne­do­sta­tak pod­vod­nih pre­pre­ka pri­si­li­li da plen vre­ba­ju sa nje­ga. Po­ku­ša­ji spu­šta­nja vo­ble­ra na dno re­zul­ti­ra­li su br­zim hva­ta­njem tru­log li­šća na tro­kra­ke, pa se ta­ko ni­je mo­glo ni­šta ura­di­ti. Bi­lo je po­treb­no po­nu­di­ti im ne­što sa ja­kom vi­bra­ci­jom, što mo­že bez pro­ble­ma da sti­že do dna... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 391/392-)