Dan kada je nimfarenje pobedilo

Če­ško nim­fa­re­nje, teh­ni­ka u ko­joj se te­ške imi­ta­ci­je vo­de­nih in­se­ka­ta pa­strm­ki nu­de na ma­lom ra­sto­ja­nju, prak­tič­no bez za­ba­ci­va­nja, odav­no se po­ka­za­lo kao iz­u­zet­no efi­ka­sno i ne­ret­ko su­per­i­or­no u od­no­su na osta­le na­či­ne lo­va mu­ši­ča­re­njem. A za­ni­mljiv re­zul­tat do­neo je duel u kom su ume­će i raz­li­či­te teh­ni­ke ukr­sti­li no­vo­pe­če­ni mu­ši­čar i is­ku­sni va­ra­li­čar

Od vi­še dru­ga­ra i po­zna­ni­ka mu­ši­ča­ra čuo sam bar sto­ti­nu pu­ta: – Ka­da bu­deš uhva­tio pr­vu ri­bu na mu­ši­cu, za­bo­ra­vi­ćeš na va­ra­li­ča­re­nje. Ne­što vr­lo slič­no re­kao mi je i As­har Aga­re­vić zva­ni Džo­ni, je­dan od naj­po­zna­ti­jih po­ža­re­vač­kih mu­ši­ča­ra i du­go­go­di­šnji član OSR Smuđ, pru­ža­ju­ći mi kra­jem pro­šlog le­ta pr­vi mu­ši­čar­ski kom­plet ko­ji sam od nje­ga ku­pio za svog si­na – štap Ross Wor­ldwi­de Es­sen­ce FW 476-4 i če­krk Shi­ma­no Ul­te­gra Fly 34.

Od sep­tem­bra 2019, moj Alek­sa se go­to­vo u pot­pu­no­sti po­sve­tio mu­ši­ča­re­nju, ve­žba­ju­ći za­ba­ci­va­nje ne­de­lja­ma i me­se­ci­ma u ba­šti bar sat vre­me­na, sva­kog bo­go­vet­nog da­na, i ne oba­zi­ru­ći se pri tom na za­ču­đe­ne po­gle­de kom­ši­ja ko­je su nas u vi­še na­vra­ta pi­ta­le: »A za­što Aca sva­kog po­po­dne­va mla­ti onim šta­pom po tra­vi?«.

KA­DA NI­JE »MLA­TIO« U BA­ŠTI, on je pra­tio mu­ši­čar­ske fo­ru­me na in­ter­ne­tu, či­tao tek­sto­ve, gle­dao vi­deo-kli­po­ve i usa­vr­ša­vao se u ve­zi­va­nju mu­ši­ca, na­pre­du­ju­ći u tim ak­tiv­no­sti­ma ve­li­kom br­zi­nom. Za­to se ni­sam iz­ne­na­dio ka­da mi je Džo­ni­jev klup­ski ko­le­ga i pri­ja­telj Vla­di­mir Mar­ko­vić (ko­ji je uz Alek­san­dra Sa­le­ta Mi­ši­ća uvek imao str­plje­nja za Alek­su i nje­go­va mno­go­broj­na pi­ta­nja), po po­vrat­ku sa otva­ra­nja se­zo­ne na Mla­vi, 1. mar­ta, re­kao: »Ma­li je ovla­dao teh­ni­kom bo­lje ne­go ne­ki ma­tor­ci ko­ji mu­ši­ča­re go­di­na­ma. Ro­đen je za ovo.«

Pri­hva­tio sam či­nje­ni­cu da mi je sin kre­nuo sta­zom sa ko­je za ogrom­nu ve­ći­nu ne­ma po­vrat­ka u vo­de »obič­nog« ri­bo­lo­va i sa ne­str­plje­njem sam če­kao da ga ko­nač­no vi­dim u pra­voj ak­ci­ji – ne sa kle­no­vi­ma, bu­co­vi­ma i prot­fi­ši­ma, već na sal­mo­nid­noj re­ci, ka­ko se nad­mu­dru­je sa pa­strm­ka­ma. Ru­ku na sr­ce, i sam ne­iz­mer­no uži­vam u na­šim sal­mo­nid­nim iz­le­ti­ma, ko­je po­sled­njih go­di­na sve če­šće prak­ti­ku­je­mo, ali do sa­da smo obo­ji­ca u ta­kvim pri­li­ka­ma lo­vi­li kom­ple­ti­ma za ul­tra­la­ko va­ra­li­ča­re­nje. (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 512-)