Drop-šotom na kedere

U pe­ri­o­du ka­da na sve stra­ne ima do­volj­no pri­rod­ne hra­ne, ban­da­ri i štu­ke se na mno­gim sta­ja­ćim vo­da­ma znat­no lak­še lo­ve na pri­rod­ne mam­ce ne­go na va­ra­li­ce. Ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca ži­ve ili mr­tve ri­bi­ce, par­či­će i fi­le­te nu­di plov­ka­ro­škim ili du­bin­skim si­ste­mi­ma, ali sve je vi­še onih ko­ji to ra­de ko­ri­ste­ći jed­nu pre­vas­hod­no va­ra­li­čar­sku pre­zen­ta­ci­ju

Va­ra­li­ča­re­nje ban­da­ra ul­tra­la­kim pri­bo­rom sve je po­pu­lar­ni­je ši­rom Evro­pe, pa i na na­šim vo­da­ma. Tom teh­ni­kom se ma­li ali vr­lo bor­be­ni gra­blji­vac mo­že lo­vi­ti ce­le go­di­ne, ali ipak naj­e­fi­ka­sni­je to­kom ka­sne je­se­ni i zi­me, ka­da mu je do­la­že­nje do pri­rod­ne hra­ne u mno­gim vo­da­ma znat­no ote­ža­no, pre sve­ga zbog kr­to­že­nja sit­ne ri­be, ko­ja či­ni naj­ve­ći deo je­lov­ni­ka krup­nih gr­ge­ča.

U to­pli­jem de­lu se­zo­ne, ban­dar ima na ras­po­la­ga­nju mno­štvo mla­đi ra­znih vr­sta, kao i obi­lje sit­nih vo­de­nih or­ga­ni­za­ma, pa se na ve­štač­ke mam­ce uglav­nom mo­že do­bi­ti sa­mo ra­no uju­tru i pred mrak, dok se pre­ko da­na ne oba­zi­re na ma­le tvi­ste­re i še­do­ve, vo­ble­re, me­tal­ne i si­li­kon­ske gla­vi­nja­re, ka­ši­ke, lep­ti­re, stri­me­re. Ali i po naj­ja­čem sun­cu će gr­geč uze­ti raz­ne pri­rod­ne mam­ce, a po­go­to­vo ma­log ke­de­ra. On mo­že bi­ti po­nu­đen plov­ka­ro­škim si­ste­mom, du­bin­ski ili ne­kom mon­ta­žom ko­ja se pr­ven­stve­no ko­ri­sti u va­ra­li­ča­re­nju, kao što su »tek­sas« i »ka­ro­li­na«, ali i drop-šot.

U DROP-ŠO­TU, za raz­li­ku od dva pret­hod­no po­me­nu­ta slu­ča­ja (gde je na kra­ju si­ste­ma vorm udi­ca sa mam­cem, s tim što je kod »tek­sa­sa« olo­vo tik iz­nad udi­ce, dok je kod »ka­ro­li­ne« od­mak­nu­to od nje – naj­če­šće od 30 do 50 cm),  olo­vo je na kra­ju si­ste­ma, a udi­ca na ko­ju se mon­ti­ra ma­mac (ve­štač­ki ili pri­rod­ni) ve­za­na je di­rekt­no za stru­nu, i to ta­ko da u od­no­su na nju sto­ji pod uglom od oko 90 ste­pe­ni. Za drop-šot na­pra­vlje­na olo­va su ta­ko kon­stru­i­sa­na da se za stru­nu ka­če po­mo­ću spe­ci­jal­ne ži­ča­ne »šti­palj­ke«, pa uteg mo­že­mo u tre­nu od­ma­ći od udi­ce ili joj ga pri­bli­ži­ti, ka­ko bi ma­mac bio na vi­si­ni na ko­joj će bi­ti naj­u­oč­lji­vi­ji i ri­ba­ma naj­pri­vlač­ni­ji. Pre­zen­ta­ci­ja se naj­če­šće svo­di na vr­lo ne­žno cim­ka­nje, po­kre­ti­ma iz zglo­ba ša­ke, pri ko­ji­ma ma­mac po­drh­ta­va u me­stu, ma­me­ći pre­da­to­re na na­pad, a pri iz­ra­že­ni­jem opu­šta­nju stru­ne od­no­sno nje­nom za­te­za­nju – to­ne od­no­sno kre­će ka po­vr­ši­ni.

Drop-šot je spo­ra pre­zen­ta­ci­ja, pa ni­je po­go­dan za pre­tra­ži­va­nje te­re­na, ali je iz­u­zet­no efi­ka­san u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da na­đe­mo ri­bu ili smo na me­stu na kom zna­mo da je ima, a na br­že vo­đe­ne ve­štač­ke ili pri­rod­ne mam­ce ne­ma­mo udar­ce ili ima­mo mno­go pro­ma­ša­ja. U ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma du­že »ti­tra­nje« hra­ne is­pred no­sa gra­blji­vi­ce ne­ret­ko je je­di­ni na­čin da je is­pro­vo­ci­ra­mo na na­pad ko­ji će re­zul­ti­ra­ti ulo­vom.

NE­DAV­NI OD­LA­ZAK NA je­ze­ra u Be­loj Cr­kvi i nje­noj oko­li­ni (u Ba­na­tu, ne­da­le­ko od srp­sko-ru­mun­ske gra­ni­ce) do­neo je baš ta­kvu si­tu­a­ci­ju – na po­zi­ci­ja­ma na ko­ji­ma zna­mo da ima gr­ge­ča uhva­ti­li smo sa­mo par vr­lo sit­nih štu­ka, dok ban­da­ri ni­su po­ka­zi­va­li ni­ka­kvo in­te­re­so­va­nje za ve­štač­ke mam­ce, pa smo pri­be­gli »re­zer­vnom pla­nu«. Če­ren­cem smo uhva­ti­li dva­de­se­tak ke­de­ra, me­đu ko­ji­ma je bi­lo ne­ko­li­ko gav­či­ca, ko­je smo vra­ti­li (jer smo ču­li da su u ovim vo­da­ma do­sta pro­re­đe­ne), a za­dr­ža­li smo sit­ne sun­či­ce, ko­jih ima u ogrom­nim ko­li­či­na­ma, a ban­da­ri ih do­ka­za­no vr­lo ra­do je­du... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 508-)