Dva crvića na prelazu

Raz­li­či­te za­bra­ne uve­de­ne ši­rom re­gi­o­na zbog epi­de­mi­je ko­ro­na vi­ru­sa po­re­me­ti­le su ovog pro­le­ća mno­ge ri­bo­lo­vač­ke pla­no­ve i na­te­ra­le nas da se pri­la­go­đa­va­mo ogra­ni­če­nji­ma. Ali iz to­ga je pro­iz­i­šlo i po­ne­što do­bro, jer su oni naj­za­gri­že­ni­ji po­tra­ži­li ri­bu na ne­kim la­ko do­stup­nim te­re­ni­ma na ko­je u nor­mal­nim okol­no­sti­ma ne bi ni po­mi­sli­li, a ko­ji ne­ka­da ume­ju i te ­ka­ko pri­jat­no da iz­ne­na­de

Na­kon go­to­vo mje­sec i pol da­na neo­d­la­že­nja na vo­du zbog za­bra­ne ri­bo­lo­va i kre­ta­nja, sa  pri­ja­te­lji­ma Zlat­kom No­va­kom i Lu­dim Gnji­dom (u ulo­zi sni­ma­te­lja) iza­šao sam na Sa­vu u Za­gre­bu. Tu ni­sam pri­je lo­vio, ali sam sni­mio si­tu­a­ci­ju vr­lo br­zo – to je pla­ža sa šljun­kom na dnu i du­bi­nom od 40-50 cen­ti­me­ta­ra na pre­ko 30 me­ta­ra od oba­le, dok na oko 50 m po­či­nje glav­na, ja­ka stru­ja. Pri­rod­no je bi­lo po­tra­ži­ti ri­bu na sa­mom pre­la­zu iz pli­ćeg di­je­la pre­ma glav­noj stru­ji. Štup­se­re (sko­ba­lje) ni­smo oče­ki­va­li, kao ni plo­ti­ce, zbog mri­je­sta, ko­ji se tih da­na tek po­la­ko za­vr­ša­vao, ali je lo­gič­no bi­lo da mre­ne bu­du ak­tiv­ne.

ZBOG TO­GA ŠTO SAM vje­ro­vao da bi mre­na mo­gla bi­ti do­mi­nant­na, oda­brao sam hra­nu Mi­lo Spe­cial Bar­bo, ko­ja ima aro­mu si­ra i za tu ri­bu je mno­go pu­ta pro­vje­re­na, a pri tom mo­že bez sum­nje pri­vu­ći i štup­se­ra i plo­ti­cu. Dva ki­lo­gra­ma hra­ne raz­bla­žio sam do­da­ju­ći jed­nu ke­su od 500 g pre­zle i ta­ko ujed­no do­bio ne­što ve­ću ma­su, a na­kon što sam to do­bro sje­di­nio na su­ho, si­pao sam vo­du (oko jed­nog li­tra), uz stal­no mi­je­ša­nje, i na kra­ju sam hra­nu još ma­lo do­vla­žio ka­da je upi­la tu start­nu ko­li­či­nu vo­de (stan­dard­ni omjer je oko po­la li­tre vo­de na ki­lo­gram su­he smje­se, s tim što je bo­lje naj­pri­je si­pa­ti ma­lo ma­nje, pa po­tom do­li­je­va­ti). Na­rav­no, hra­nu na­kon vla­že­nja tre­ba pro­si­ja­ti ka­ko bi se raz­bi­le ve­će gru­dvi­ce i ka­ko bi do­bi­la zra­ka, što će uči­ni­ti da se br­že otva­ra u hra­ni­li­ci, po pa­du na dno. Ka­da je pri­ma­ma za fi­der do­bro na­pra­vlje­na, ras­tre­si­ta je i isto­dob­no do­volj­no lje­plji­va da je la­ga­nim sti­skom ru­ke uti­sne­mo u hra­ni­li­cu, a ka­da upi­je vo­du, ona po­ve­ća obu­jam i ras­tre­se se, osta­ju­ći oko hra­ni­li­ce. Bar­bo je te­ška i pri­lič­no lje­plji­va smi­je­sa, ko­ja će, da­kle, le­ći na dno, a stru­ja – do­sta ja­ka čak i na tom ru­bu, gdje oče­ku­je­mo ri­bu – ne­će je la­ko od­ni­je­ti od na­šeg mam­ca. Ja­sno, pri­ma­ma za fi­der ne smi­je bi­ti ni pre­vi­še lje­plji­va (pa da du­go osta­je u hra­ni­li­ci), a ni­ti pre­tje­ra­no ras­tre­si­ta, jer bi se ta­kva otva­ra­la pri­je pa­da na dno.

ODA­BRAO SAM UDI­CU Ka­ma­san 611, ve­li­či­ne 16, na 80 cm du­gom pred­ve­zu pro­mje­ra 0,14 mm. Iako sit­na, ona je iz­u­zet­no ja­ka i mo­že bez pro­ble­ma iz­dr­ža­ti mre­ne od 2-2,5 ki­le, iako to ma­lo ko mi­sli. Spre­mio sam za sva­ki slu­čaj i još ja­ču udi­cu Ka­ma­san 711, ve­li­či­ne 15, na istom pred­ve­zu. I Zlat­ko je oda­brao taj pri­stup, jer je bi­lo ja­sno da u vo­di bi­stroj kao ra­ki­ja mo­ra­mo lo­vi­ti fi­no, ali da opet mo­ra­mo ima­ti do­volj­no sna­ge. Mno­gi ri­bi­či gri­je­še, vje­ru­ju­ći da mre­ne je­du ha­la­plji­vo i da ih je mo­gu­će lo­vi­ti i iz­nim­no gru­bim pri­bo­rom, a one umi­ju i te ka­ko nje­žno uzi­ma­ti ma­mac i za­to je bit­no ima­ti ma­lu ali ja­ku udi­cu i pred­vez ko­ji ne­će bi­ti pre­ve­li­kog pro­mje­ra... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 506-)