Ključno pitanje – gde i kako

Blin­ke­ra­ši uglavnom imaju po ne­ko­li­ko šta­po­va, čak i ako pre­te­žno pe­ca­ju sa­mo jed­nu vr­stu ri­ba na vo­da­ma istog ti­pa. A oni ko­ji vi­še »ša­ra­ju« ne­ret­ko ima­ju i dvo­ci­fre­ni broj va­ra­li­ča­ra­ca. Ti šta­po­vi se raz­li­ku­ju po sna­zi, ali i po du­ži­ni, a o to­me po­sto­ji li ne­ka uni­ver­zal­no prikladna, odnosno kakva bi konkretno odgo­va­ra­la ko­jim uslo­vi­ma po­sto­je naj­ra­zli­či­ti­ja mi­šlje­nja

Po ne­kim po­sled­njih go­di­na va­že­ćim »svet­skim« me­ri­li­ma, u krat­ke va­ra­li­čar­ske šta­po­ve svr­sta­va­ju se (gru­bo re­če­no) svi oni du­gi do 2,4 m (tj. do 8 sto­pa), dok se svi osta­li sma­tra­ju  du­gač­kim, s tim što je du­ži­na ovih dru­gih uglav­nom u ra­spo­nu od 2,7 do 3,3 m (9 do 11 sto­pa). Od te okvir­ne po­de­le sam po­čeo da bi­ste da­lje či­ta­ju­ći ovaj tekst ima­li ori­jen­ta­ci­ju na šta se mi­sli ka­da se ka­že »kra­tak« od­no­sno »du­ga­čak« štap.

JED­NA OD NAJ­VA­ŽNI­JIH OSO­BI­NA do­brog šta­pa je ta da nam omo­gu­ći do­volj­no da­le­ke i pri tom pre­ci­zne hi­ce sa te­re­tom ko­ji nji­me za­ba­cu­je­mo. Sma­tra se da je du­ži va­ra­li­ča­rac, kad je reč o do­me­tu, su­per­i­o­ran, te da krat­ki šta­po­vi po tom pi­ta­nju ne mo­gu ni pri­bli­žno da se me­re sa oni­ma od 3 m ili vi­še. Pri tom su za­hva­lju­ju­ći mo­der­noj teh­no­lo­gi­ji du­gač­ki šta­po­vi po­sta­li br­ži i lak­ši ne­go ne­ka­da, ali su ipak još uvek to­li­ko te­ški da du­go­traj­ni­ji ri­bo­lov nji­ma za­ma­ra i mo­že do­ve­sti do bo­lo­va u le­đi­ma i zglo­bo­vi­ma ru­ku, na­ro­či­to uko­li­ko pri­me­nju­je­mo ne­ku od »tr­za­ju­ćih« teh­ni­ka, osmi­šlje­nih za pe­ca­nje sa krat­kim ili eks­trem­no ela­stič­nim šta­po­vi­ma. To se de­ša­va za­to što se sa ve­ćom du­ži­nom ne­mi­nov­no po­ve­ća­va ne sa­mo te­ži­na već i dis­ba­lans (o če­mu će­mo ma­lo ka­sni­je re­ći još ne­što), ve­će su am­pli­tu­de sa­vi­ja­nja pri­li­kom za­ba­ča­ja, pe­riod »smi­ri­va­nja« blan­ka po­sle po­kre­ta je du­ži. Uz to je i ose­tlji­vost ne­mi­nov­no ma­nja zbog du­žeg pu­ta ko­ji od vr­ha do na­še ru­ke in­for­ma­ci­ja mo­ra da pre­đe, pa za­to vi­še vre­me­na pro­đe od udar­ca do na­še re­ak­ci­je, tj. kon­tre. S dru­ge stra­ne, kon­tra je sa du­gač­kim šta­pom ne­što bo­lja ne­go sa krat­kim zbog re­la­tiv­no du­že po­lu­ge, što je po­seb­no va­žno ka­da se lo­vi mo­no­fi­li­ma, či­ju te­glji­vost mo­že­mo mno­go bo­lje kom­pen­zo­va­ti du­gač­kom kon­trom (tj. onom ko­ju da­mo du­gim šta­pom).

ŠTO SE TI­ČE PRE­CI­ZNO­STI za­ba­ča­ja (ako za­ne­ma­ri­mo spret­nost sa­mog ri­bo­lov­ca), kra­ći štap je u iz­ra­zi­toj pred­no­sti, a po­seb­no je ne­za­men­ljiv u svim si­tu­a­ci­ja­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 501–)