Od lerovanja do punog gasa

Is­ku­sni va­ra­li­ča­ri zna­ju ve­o­ma do­bro ko­li­ko br­zi­na kre­ta­nja va­ra­li­ce mo­že uti­ca­ti na uspeh u ri­bo­lo­vu, pa o tom ele­men­tu pre­zen­ta­ci­je s raz­lo­gom vo­de mno­go ra­ču­na, na­sto­je­ći da ga uvek što bo­lje pri­la­go­de kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji

Ka­da je reč o teh­ni­ci va­ra­li­ča­re­nja, če­sto se po­mi­nje iz­raz – br­zi­na vo­đe­nja. Is­ku­sni va­ra­li­čar nju od­re­đu­je na osno­vu uslo­va ri­bo­lo­va i ri­be ko­ju lo­vi. To, na­rav­no, ni­je stro­go de­fi­ni­sa­na ve­li­či­na, iz­ra­že­na ne­kom je­di­ni­com me­re, a ni­je ni kon­stant­na, jer se i u sa­mo jed­nom pro­la­zu vi­še pu­ta me­nja; ne mo­že se re­ći ni da je od­re­đe­na ne­kim kru­tim pra­vi­lom, jer je sva­ki ri­bo­lo­vac bi­ra na osno­vu lič­nog ose­ća­ja i is­ku­stva. Dvo­mi­nut­na de­mon­stra­ci­ja br­zi­ne vo­đe­nja va­ra­li­ce u ne­koj si­tu­a­ci­ji je do­volj­na da je po­sma­trač »uhva­ti« i po­no­vi, ali ona je to­li­ko re­la­tiv­na da je ni­je la­ko ob­ja­sni­ti. Na pri­mer, spo­ro vo­đe­nje va­ra­li­ce za bu­co­va je br­že od naj­br­žeg vo­đe­nja va­ra­li­ce za smu­đa. Šta je on­da tu spo­ro, a šta br­zo vo­đe­nje?

Ako bi­smo že­le­li da pre­ci­zno o to­me go­vo­ri­mo, mo­ra­li bi­smo da za sva­ku va­ra­li­cu (s ob­zi­rom na raz­li­či­tost nji­ho­vih kon­struk­ci­ja i na to da se ne mo­gu sve vo­di­ti ni spo­ro ni br­zo), a ima­ju­ći u vi­du sva­ku gra­blji­vi­cu, sva nje­na ras­po­lo­že­nja da uzme ili ne uzme ma­mac, sve uslo­ve ri­bo­lo­va, sva me­sta na ko­ji­ma se lo­vi i sve teh­ni­ke va­ra­li­ča­re­nja, od­re­di­mo pre­ci­znu br­zi­nu po­vla­če­nja i iz­ra­zi­mo je u ne­koj je­di­ni­ci me­re za br­zi­nu – npr. me­tri­ma u se­kun­di, bro­ju obr­ta­ja ru­či­ce če­kr­ka od­re­đe­nog pre­no­snog od­no­sa i ka­pa­ci­te­ta ka­le­ma, re­ci­mo, za 10 se­kun­di, ili u ko­li­či­ni na­mo­ta­ne stru­ne (opet u je­di­ni­ci vre­me­na). Mo­ra­mo pri­zna­ti da bi ta­ko ne­što bi­lo pre­te­ra­no i da bi­smo u tom slu­ča­ju mo­ra­li na šta­pu ima­ti in­sta­li­ra­nu in­stru­ment ta­blu sa ra­znim mer­nim in­stru­men­ti­ma. Sre­ćom, to nam ipak ni­je po­treb­no, jer uz ma­lo ose­ća­ja, gru­bu po­de­lu br­zi­na po­vla­če­nja i obra­ća­nje pa­žnje na de­ta­lje ko­ji naj­vi­še uti­ču na to da li će­mo br­že ili spo­ri­je vo­di­ti ve­štač­ki ma­mac, mo­že­mo do­volj­no pre­ci­zno od­re­di­ti br­zi­ne vo­đe­nja va­ra­li­ce da sa­svim uspe­šno lo­vi­mo čak i on­da ka­da ne »ubo­de­mo« ide­al­no.

Naj­jed­no­stav­ni­ji na­čin da se na­pra­vi pri­kaz br­zi­na po­vla­če­nja va­ra­li­ce je­ste da se to uči­ni pu­tem po­re­đe­nja sa me­nja­čem br­zi­na u auto­mo­bi­lu, pri če­mu će­mo uslo­ve vo­žnje za­me­ni­ti uslo­vi­ma ri­bo­lo­va.  Re­ci­mo da smo se opre­de­li­li za pet br­zi­na vo­đe­nja i da smo za sva­ku od­re­di­li ka­da je ko­ri­sti­mo (imaj­te, uz to, na umu da go­vo­ri­mo sa­mo o slat­ko­vod­nom va­ra­li­ča­re­nju, a ne i o mor­skom).

PR­VA BR­ZI­NA. Naj­spo­ri­je vo­đe­nje je­ste ono pri ko­me va­ra­li­ca ra­di bez po­vla­če­nja, tj. dok je pu­šta­mo da kon­tro­li­sa­no to­ne ili dr­ži­mo u me­stu u reč­noj stru­ji, od­no­sno, u slu­ča­ju pe­ca­nja drop-šot teh­ni­kom, kad »ti­tra« a da je ne pri­vla­či­mo tj. ne po­di­že­mo uteg na kra­ju si­ste­ma sa dna. Naj­če­šće se ta­kva pre­zen­ta­ci­ja pri­me­nju­je ka­da lo­vi­mo ne­ak­tiv­nog ili ume­re­no ak­tiv­nog smu­đa ili ban­da­ra, ka­da je gra­blji­vi­ca na ve­ćoj du­bi­ni, pri dnu, te u zim­skom pe­ri­o­du, ka­da je vo­da hlad­ni­ja od +5º C. Ova­kva pre­zen­ta­ci­ja ni­je dži­gom iz­vo­dlji­va u sta­ja­ćoj vo­di... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 498-)