Kad glavonja izleti...

Sva­kom iole is­ku­sni­jem ri­bo­lov­cu do­go­di­lo se bar ne­ka­da da ima uti­sak da su svi uslo­vi ide­al­ni, a da ri­ba ra­di znat­no sla­bi­je ne­go što bi se na osno­vu to­ga mo­glo oče­ki­va­ti. U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji se ne­ki raz­o­ča­ra­ju i ne tru­de se pre­vi­še, a dru­gi baš ta­da da­ju sve od se­be ne bi li pro­na­šli na­čin da le­po pe­ca­ju, te ne­ret­ko pro­na­đu for­mu­lu uspe­ha

Na­kon du­žeg pe­ri­o­da u kom ni­sam pe­cao na Dri­ni, što zbog ra­znih oba­ve­za, što zbog lo­šeg vo­do­sta­ja, ni­sam pro­pu­stio pri­li­ku da ne­ko­li­ko da­na u ni­zu pro­ve­dem u Ri­ba­ri­ma, rod­nom se­lu mog oca, ne­da­le­ko od Šap­ca, Lo­zni­ce, Pr­nja­vo­ra i Ba­do­vi­na­ca, i da iz­la­zim na re­ku i po dva pu­ta dnev­no. Una­pred sam re­šio da va­ra­li­ča­rim i pe­cam na bo­lo­njez, pa sam i po­neo pri­bor sa­mo za te dve teh­ni­ke. Od­mah po do­la­sku u Ri­ba­re, dru­gar i ja skok­nu­li smo bi­ci­kli­ma do pet­na­e­stak ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nog pr­nja­vor­skog de­la Dri­ne ne bi­smo li pro­ve­ri­li ka­kvo je tre­nut­no sta­nje to­ka (ko­ji se sva­ke go­di­ne me­nja zbog ve­li­kih vo­da i eks­plo­a­ta­ci­je šljun­ka), ali i ka­ko se kre­će vo­do­staj, ko­ji mo­že mno­go da osci­li­ra, a od ve­o­ma je ve­li­kog uti­ca­ja na uspe­šnost ri­bo­lo­va ce­lom du­ži­nom ove re­ke. Čim smo sti­gli do vo­de, shva­tio sam da krup­ni­ju be­lu ri­bu ma ko­je vr­ste ne tre­ba oče­ki­va­ti jer je ni­vo bio ve­o­ma ma­li – tač­ni­je, bu­du­ći da su osta­li du­bo­ki »ba­ze­ni« i pre­li­vi sa ve­ćom du­bi­nom bli­zu oba­le i is­pod gra­nja dr­ve­ća (ka­kvi njoj u prin­ci­pu ni­su za­ni­mlji­vi), ma ko­je vr­ste s iz­u­zet­kom jed­ne. Znao sam, na­i­me, da tu kle­na jed­no­stav­no mo­ra bi­ti.

Od­ve­zli smo se do jed­nog ru­kav­ca, ko­ji skre­će u šu­mu i kroz nju te­če u du­ži­ni od oko ki­lo­me­tra, a na ko­me, ka­ko se is­po­sta­vi­lo, ima i de­lo­va du­bljih od dva me­tra, što je sve de­lo­va­lo iz­u­zet­no obe­ća­va­ju­će. Br­zo sam si­šao sa bi­ci­kla, sklo­pio štap i za­ga­zio u vo­du do stru­ka (što je je­di­ni na­čin da se do­đe do naj­bo­ljih me­sta), te pun ela­na po­čeo da pre­tra­žu­jem broj­ne iz­gled­ne po­zi­ci­je.

KAO I OBIČ­NO, KLEN SE U naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va na­la­zio pod gra­njem nat­kri­lje­nim nad vo­dom ili u ra­znim pod­vod­nim pre­pre­ka­ma, po­put po­to­plje­nih sta­ba­la, a od­mah mi se ja­vi­lo ne­ko­li­ko sit­nih ko­ma­da, te­ških do 200-300 g. Klen nas je još jed­nom uve­rio da je »gra­blji­vi­ca tre­nut­ka«, bu­du­ći da va­ra­li­ce u ova­kvom ri­bo­lo­vu, u kom se one ba­ca­ju uz sa­mu oba­lu, pod gra­nje i u pre­pre­ke, na­pa­da od­mah po­što do­spe­ju na po­vr­ši­nu vo­de, pot­pu­no ne­za­vi­sno od nji­ho­vog ob­li­ka ili bo­je – bit­no je sa­mo da se ču­je »plop« ka­da na nju pad­nu i da pro­ra­de što br­že po po­vla­če­nju, bu­du­ći da klen, uko­li­ko se na njih ne ustre­mi od­mah, mo­že da ih uzme u pr­vih tri­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra vo­đe­nja. Bit­no je da vo­ble­ri ko­je za ova­kvo pe­ca­nje ko­ri­sti­mo bu­du »bu­blja­stog« ob­li­ka (ka­ko to ri­bo­lov­ci u za­pad­noj Sr­bi­ji ka­žu), tj. krat­kog i zde­pa­stog te­la (»kru­ški­ce«), ka­ko bi pro­iz­ve­li taj spe­ci­fi­čan zvuk pri pa­du na po­vr­ši­nu, kao i da ima­ju iri­tan­tan rad, tj. da pri­lič­no sna­žno vi­bri­ra­ju. Ja ta­kve plu­ta­ju­će va­ra­li­ce pra­vim za svo­je po­tre­be, i to ta­ko da ra­de kao stan­dard­ni vo­ble­ri, ali da pri vo­đe­nju uop­šte ne za­ra­nja­ju, već da se dr­že po­vr­ši­ne i da je pro­sto pa­ra­ju, sna­žno vr­lu­da­ju­ći po njoj. To kle­no­ve iz­u­zet­no pro­vo­ci­ra, pa agre­siv­no na­pa­da­ju ta­kav plen, ne­ret­ko pri tom iz­le­ću­ći ce­lim te­lom van vo­de.

Tog da­na smo do­šli na re­ku ne­gde oko pet sa­ti po pod­ne i lo­vi­li do mra­ka, te ima­li ukup­no de­se­tak kle­no­va, što me je ma­lo iz­ne­na­di­lo jer su uslo­vi bi­li ide­al­ni i oče­ki­vao sam da će­mo pro­ći znat­no bo­lje. Ali po­što sam vi­deo da vo­da ne po­či­nje da pa­da uve­če, što je ov­de sko­ro uvek slu­čaj, bio sam si­gu­ran da će ni­vo bar do sle­de­će ve­če­ri osta­ti isti, pa sam pret­po­sta­vio da će krup­ni­ja ri­ba ući iz glav­nog to­ka i za­dr­ža­ti se u ru­kav­cu i pre­ko da­na. Za­to mi plov­ka­re­nje ni­je bi­lo ni na kraj pa­me­ti, a čim smo sti­gli ku­ći, oti­šao sam u ra­di­o­ni­cu i u na­red­na dva-tri sa­ta iz­de­ljao još ne­ko­li­ko »bu­blji­ca« od 3-4 cm, da imam za sva­ki slu­čaj.

NA­RED­NOG JU­TRA KRE­NU­LI smo na vo­du već u pet, ka­ko bi­smo po­ku­ša­li da stig­ne­mo na vre­me za ju­tar­nji cug... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 487-)