Babe ustaju rano

U ri­bo­lo­vu, kao i u koječemu drugom u ži­vo­tu, če­sto ro­bu­je­mo misaonim ša­blo­ni­ma du­go na­kon što oni pre­sta­nu da od­govaraju či­nje­nicama. Je­dan od njih je taj da je ba­bu­šku ve­o­ma la­ko lo­vi­ti i da za to ne tre­ba ni mno­go zna­nja ni tru­da. A re­al­nost je pot­pu­no dru­ga­či­ja, bu­du­ći da iz go­di­ne u go­di­nu pe­ca­nje te po­pu­lar­ne ri­be tra­ži sve vi­še ume­ća i ra­da na vo­di

Je­dan deo pro­šlo­go­di­šnjeg od­mo­ra uvek osta­vim za kraj ju­na i ta­da obič­no odem sa dru­ga­ri­ma ne­gde na kam­po­va­nje i pe­ca­nje. Ali ovog pu­ta je su­pru­ga od­lu­či­la da po­đe sa mnom, pa sam mo­rao da na­đem ne­što bo­lje uslo­ve za bo­ra­vak u pri­ro­di od onih za ko­je bih se opre­de­lio da sam išao u či­sto mu­škom dru­štvu. Ka­da mi je dru­gar iz Za­je­ča­ra po­ka­zao sli­ke ve­li­kog be­ton­skog pla­toa, tj. plat­for­me is­pred za­po­če­te vi­ken­di­ce nje­go­vog stri­ca kod Br­ze Pa­lan­ke, na pr­vi po­gled mi se uči­ni­lo da je to ide­a­lan iz­bor, jer je me­sto na sa­moj oba­li Du­na­va, na iz­gled­nom te­re­nu za ri­bo­lov, a uz to po­god­no i za zah­tev­ni­je kam­pe­re. Od­mah po do­la­sku smo na tom be­to­nu par­ki­ra­li auto, a de­sno od nje­ga po­sta­vi­li ve­li­ki ša­ran­džij­ski ša­tor, iako ni­smo mo­gli da ga za­teg­ne­mo, jer smo ga mon­ti­ra­li bez kli­no­va (ko­je u be­ton bez pne­u­mat­ske bu­ši­li­ce ni­je ni­ka­ko bi­lo mo­gu­će za­bi­ti).

VO­DE­NA TRA­VA JE VEĆ po­če­la da osva­ja mir­ni­je pri­o­bal­ne de­lo­ve Du­na­va, pa sam naj­pre dva­de­se­tak me­ta­ra de­sno od na­šeg kam­pa raš­či­stio po­tes ko­ji smo oda­bra­li kao me­sto za ku­pa­nje. Za pe­ca­nje sam pla­ni­rao da na­pra­vim dve po­zi­ci­je – bli­žu za plo­vak, a da­lju za fi­der. Pr­vo sam po­čeo sa či­šće­njem na oko 10 m od oba­le, gde je du­bi­na bi­la sko­ro dva me­tra i dno po­pri­lič­no mu­lje­vi­to, a za­tim sam pri­pre­mlje­ni te­ren obe­le­žio bo­vom. Me­sto za pe­ca­nje fi­de­ri­ma sam ma­lo du­že tra­žio, jer je tra­ve bi­lo i uz oba­lu ali i do­sta da­le­ko od nje, te mi se čak i na da­lji­ni od oko 50 m ka­či­la na mar­ker olo­vo. Ipak, na jed­nom de­lu sam pro­na­šao sko­ro sa­svim čist pla­to, sa sa­mo ma­lo prid­ne­ne tra­ve, pa sam na šta­pu »tra­ga­ču« za­ka­čio naj­lon za lajn-klip, a on­da na dru­gom fi­de­ru, uz po­moć su­pru­ge, od­me­rio naj­lon na istu da­lji­nu, ko­ja je iz­no­si­la 38 m. Za­tim sam čam­cem raz­vu­kao štap, opet uz po­moć su­pru­ge, ko­ja je osta­la na plat­for­mi, i na toj da­lji­ni sam spu­stio mre­ža­sti džak za po­vr­će pun ka­me­nja, ko­ji sam obe­le­žio »bo­vom« od pla­stič­ne fla­še. Da bi­smo se ko­li­ko-to­li­ko spa­sli od ve­li­ke vru­ći­ne, na­red­na dva sa­ta pro­ve­li smo na na­šoj im­pro­vi­zo­va­noj pla­ži i u hla­do­vi­ni, a na­kon to­ga smo se po­sve­ti­li sre­đi­va­nju kam­pa.

TEK KA­DA JE SUN­CE ma­lo za­šlo iza br­da, od­lu­čio sam da oba obe­le­že­na me­sta za pe­ca­nje na­hra­nim iz čam­ca, i to me­ša­vi­nom ži­ta ko­je sam sam sku­vao i ku­ku­ru­za še­ćer­ca, sa do­dat­kom ku­pov­nog krup­nog me­ša­nog zr­ne­vlja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 484-)