Traženje mesta, vremena i mamca

Ve­ći­na smu­đa­ro­ša le­to sma­tra pe­ri­o­dom u kom ni­je la­ko uhva­ti­ti krup­nu ri­bu. S raz­lo­gom, jer se ka­pi­tal­ci sa­da uglav­nom na­la­ze na ne­kim mi­krolo­ka­ci­ja­ma na ko­ji­ma ih ni­je la­ko pro­na­ći, hra­ne se ret­ko i u vre­me ko­je ni­je uvek la­ko pred­vi­de­ti, a uz to su u ma­loj i bi­stroj vo­di vr­lo opre­zni i iz­bir­lji­vi. Ipak, pra­vi maj­sto­ri i sa­da na­đu na­čin da do­đu do tro­fe­ja

Ne­ma spo­ra oko to­ga da je le­ti te­že do­ći do ulo­va smu­đa va­ra­li­com ne­go u je­sen ili zi­mi, ali ka­da po­zna­je­mo na­vi­ke ri­be i te­ren, a uz to re­dov­no iz­la­zi­mo na iz­gled­na me­sta, ni re­zul­ta­ti ne­će iz­o­sta­ti. Iz­o­bi­lje hra­ne u vo­di, pre­te­žno ke­de­ra i ra­znih vr­sta be­le ri­be, ote­ža­va ri­bo­lov, jer smuđ la­ko do­la­zi do ple­na, pa če­sto ig­no­ri­še ve­štač­ke mam­ce ko­je mu mi nu­di­mo. Na to tre­ba do­da­ti i u ve­ći­ni slu­ča­je­va bi­stru vo­du, ko­ja uglav­nom le­ti pre­o­vla­da­va, a smu­đu olak­ša­va da pre­po­zna pre­va­ru. Na­rav­no, zbog te do­bre vi­dlji­vo­sti, ali i ne­kih dru­gih fak­to­ra, naj­i­zgled­ni­ji pe­ri­o­di za ri­bo­lov smu­đa le­ti su pred­ve­čer­je, noć i ra­no ju­tro, ali se do­bri re­zul­ta­ti mo­gu ostva­ri­ti i u ka­snim ju­tar­njim ča­so­vi­ma ili iz­me­đu 18 č i 20 č, dok sun­ce još pr­ži, ali je u sla­blje­nju.

BI­STRA I SPO­RA VO­DA SA MANJ­KOM ki­se­o­ni­ka ri­bu te­ra u ma­ti­cu re­ke, gde ima ne­kog iole ja­čeg pro­to­ka. Mo­ram na­po­me­nu­ti da je le­ti raz­li­ka u br­zi­ni pro­to­ka iz­me­đu Du­na­va i Sa­ve znat­na, po­seb­no za­to što Sa­va le­ti bi­va do­dat­no uspo­re­na i iz­bi­stri se usled upo­ra ko­ji pra­vi Du­nav, pa zna da bu­de pro­zir­na i 3 m od po­vr­ši­ne. Spu­šta­ju­ći pod­vod­nu ka­me­ru, sa še­dom u de­ko­ru me­da (pro­vid­no-braon sa šljo­ki­ca­ma), po ovoj bi­stroj vo­di, utvr­di­li smo da se i taj ne­u­tral­ni de­kor i te ka­ko vi­di čak i na du­bi­ni od ne­kih 8 m; šta­vi­še, ja­sno se uoča­va­ju i pe­gi­ce na nje­mu.

To ni­je za­ko­ni­tost, ali pre­ko da­na, pa i pred­ve­če, na Sa­vi, na te­re­ni­ma na ko­ji­ma ja pe­cam, smu­đa pre­te­žno na­la­zim po­da­lje od oba­le, če­sto i na sre­di­ni re­ke. U ve­čer­njim ča­so­vi­ma mo­že­mo smu­đa već oče­ki­va­ti bli­že oba­li, na­rav­no na me­sti­ma gde se ke­der oku­plja. Ako se od­lu­či­mo za dnev­no pe­ca­nje, neo­p­hod­no je da pro­na­đe­mo mi­kro­lo­ka­ci­je na ko­ji­ma smuđ pre­ko da­na i bo­ra­vi. Uzme­mo li u ob­zir da su ta­kve po­zi­ci­je če­sto do­sta uda­lje­ne od oba­le, ni­je la­ko pro­na­ći ih. Neo­p­hod­no je pri­lič­no do­bro po­zna­va­ti te­ren ili po­se­do­va­ti so­nar. Ne­ke od naj­bo­ljih po­zi­ci­ja za let­nji lov smu­đa su one gde po­či­nje bla­go sma­nji­va­nje du­bi­ne u ma­ti­ci, pa se za­ka­či ne­ko sta­blo ili gra­nje. To je sa­svim do­volj­no da pri­vu­če gra­blji­vi­cu da se tu kri­je, po­seb­no ako u oko­li­ni ne­ma mno­go pod­vod­nih pre­pre­ka. Na te­re­ni­ma na ko­ji­ma pre­o­vla­da­va či­sti­na, sva­ki ima­lo ve­ći pre­laz du­bi­ne, ko­ji od­stu­pa od ujed­na­če­nog re­lje­fa oko­li­ne, ili bi­lo ka­kav krš u vo­di su mag­net za ri­be. Du­bi­na na ko­joj će smuđ bo­ra­vi­ti pre­ko da­na je re­la­tiv­na stvar. U po­sled­nje vre­me for­si­ram te­re­ne na ko­ji­ma u du­ži­ni od ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra pre­o­vla­da­va du­bi­na do 4 m, a dno je pre­te­žno pe­sko­vi­to (što uka­zu­je na sred­nju br­zi­nu vo­de, tj. ve­ću od one na te­re­ni­ma sa mu­ljem – prim. ur.).

BLI­ZI­NA ŠPOR­NI OMO­GU­ĆA­VA i do­bro noć­no vo­ble­ri­sa­nje, ali ne sa­mo to, što ću ilu­stro­va­ti sle­de­ćim pri­me­rom. Pre ne­ko­li­ko go­di­na, pe­ca­ju­ći smu­đa no­ću vo­ble­ri­ma na špor­na­ma, za­pi­tao sam se oda­kle do­la­zi i gde se kri­je pre­ko da­na, bu­du­ći da ga uop­šte ne­ma sve do ne­kog do­ba no­ći, ka­da se od­jed­nom po­ja­vi i kre­ne ak­ci­ja. Ne po­zna­ju­ći pre­vi­še do­bro taj te­ren, ni­sam imao dru­gog iz­bo­ra do da upa­lim so­nar i pre­ko da­na se vo­zim čam­cem una­o­ko­lo, od oba­le do oba­le, tra­že­ći bi­lo ka­kvo od­stu­pa­nje u kon­fi­gu­ra­ci­ji dna ili pre­pre­ku ko­ja bi kri­la ne­ku ri­bu, jer sam bio ube­đen da ti smu­đe­vi ko­ji su no­ću na špor­na­ma bo­ra­ve ne­gde u bli­zi­ni. Ta­ko sam na­i­la­zio na pre­la­ze i izo­lo­va­ne kr­še­ve u ma­ti­ci re­ke i tu uspe­šno lo­vio smu­đe­ve, uglav­nom na ne­kim mi­kro­lo­ka­ci­ja­ma ko­je bi bez po­mo­ći elek­tro­ni­ke bi­lo te­ško pro­na­ći, ma­da ne i ne­mo­gu­će... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 434-)