Plovkarenje na rečnoj plaži

Sko­balj ni­je na­broj­ni­ja du­nav­ska be­la ri­ba, ali zbog sport­skog ka­rak­te­ra, ću­dlji­ve na­ra­vi i na­či­na hra­nje­nja, ko­ji od ri­bo­lov­ca tra­ži br­ze re­flek­se i do­sta ume­ća, po­sta­je sve po­pu­lar­ni­ji me­đu plov­ka­ro­ši­ma sa na­še naj­ve­će re­ke. U ovom pe­ri­o­du, tra­že­ći hlad­ni­ju i ki­se­o­ni­kom bo­ga­ti­ju vo­du, sko­balj se gru­pi­še na me­sti­ma sa pe­šča­nim ili ka­me­ni­tim dnom, na ko­ji­ma ga mo­že­mo ve­o­ma le­po pe­ca­ti

To­kom le­ta, ka­da su tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha i vo­de na go­di­šnjem mak­si­mu­mu, a po­go­to­vo ka­da su nat­pro­seč­no vi­so­ke,  kao što je to slu­čaj po­sled­njih ne­de­lja, ve­li­ki broj lju­di tra­ži spas na re­ka­ma. Ži­te­lji Be­o­gra­da i nje­go­ve bli­že oko­li­ne idu na pre­ko 20 ve­li­kih pla­ža, što di­vljih, što ure­đe­nih, gde se osve­ža­va­ju ku­pa­njem, a oni ko­ji se ba­ve ri­bo­lo­vom če­sto ta­kvu pri­li­ku is­ko­ri­ste i da ma­lo za­ba­ce i ta­ko dvo­stru­ko uži­va­ju.

Jed­na ta­kva pla­ža, na ko­joj se mo­že uspe­šno pe­ca­ti, na­la­zi se na le­voj oba­li Du­na­va kod Ba­taj­ni­ce, i ot­ka­ko su po­če­le ve­li­ke vru­ći­ne i se­zo­na ku­pa­nja, sva­ko­dnev­no je za­po­se­da­ju ri­bo­lov­ci. Oni naj­u­por­ni­ji su i u da­ni­ma ka­da je tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha do­sti­za­la sko­ro 40º C u hla­du od ju­tra do mra­ka sta­ja­li u vo­di do po­ja­sa, sa šta­pom u ru­ci, a ma­lo ver­zi­ra­ni­je ko­le­ge ima­le su i ulo­ve vred­ne pa­žnje, što ni­je čud­no ka­da se zna da je ta pla­ža jed­no od naj­bo­ljih let­njih me­sta za pe­ca­nje sko­ba­lja na de­lu Du­na­va od Be­o­gra­da ka Slan­ka­me­nu. Iako pro­seč­na te­ži­na ulo­vlje­nih je­din­ki ni­je ve­li­ka, tj. iz­no­si iz­me­đu 300 i 400 gra­ma, sko­ba­lji ko­ji se na ovom me­stu pe­ca­ju su vr­lo bor­be­ni, a ka­ko se ja­vlja­ju u br­zoj vo­di, pra­vo je uži­va­nje za­ma­ra­ti ih, bu­du­ći da se sve vre­me či­ni da su krup­ni­ji ne­go što za­pra­vo je­su.

ME­ĐU­TIM, IAKO JE OVO TE­REN pri­lič­no bo­gat ri­bom u od­no­su na srp­ski pro­sek, ri­bo­lov na nje­mu je do­sta zah­te­van. Pe­ca se na uda­lje­no­sti od 20 do 30 me­ta­ra, a da bi­smo ma­mac pla­si­ra­li na pra­vu li­ni­ju i mo­gli da efi­ka­sno kon­tro­li­še­mo si­stem, mo­ra­mo za­ga­zi­ti u vo­du. Za­vi­sno od kon­kret­ne po­zi­ci­je i vo­do­sta­ja, tre­ba ući u Du­nav od pet do 10 me­ta­ra, pa kom­bi­ne­zon do gru­di ili bar či­zme do ku­ko­va do­bro do­đu. Oni ko­ji ne­ma­ju ta­kvu opre­mu za­ga­ze u vo­du do ko­le­na i ta­ko lo­ve, ali uglav­nom sa znat­no ma­nje uspe­ha, jer ne mo­gu da kon­tro­li­šu plo­vak jed­na­ko efi­ka­sno kao ko­le­ge ko­je su ma­nje uda­lje­ne od zo­ne u ko­joj se ri­ba ja­vlja.

Štap bo­lo­nje­ze ti­pa je sa­svim si­gur­no naj­bo­lji prem­da ne i nu­žan iz­bor za ova­kvo pe­ca­nje. Do­la­ze u ob­zir i mno­gi dru­gi šta­po­vi, jer se mam­ci pla­si­ra­ju na du­bi­nu od dva do tri me­tra i na 15-20 me­ta­ra od oba­le. Je­dan ko­le­ga, ina­če pa­si­o­ni­ra­ni fi­de­raš, ka­da je vi­deo da pe­ca­nje si­ste­mi­ma sa hra­ni­li­com iz ne­kog raz­lo­ga uop­šte ne da­je re­zul­ta­te, mon­ti­rao je plo­vak na fi­der štap dug 3,6 m i lo­vio  prak­tič­no pod­jed­na­ko uspe­šno kao i osta­li ri­bo­lov­ci ko­ji su se tog da­na za­te­kli na istom me­stu a ko­ri­sti­li su bo­lo­nje­ze.

PRA­VI IZ­BOR ZA LOV SKO­BA­LJA na ova­kvim te­re­ni­ma na Du­na­vu i Sa­vi je plo­vak tzv. reč­nog (»drin­skog«) ob­li­ka, sa zde­pa­stim te­lom i pu­ni­jom an­te­nom... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 434-)