Iako Ta­miš u svom do­njem to­ku kroz Sr­bi­ju ni­je ni br­ži ni hlad­ni­ji ne­go što je bio do pre ne­ku de­ce­ni­ju, či­ni se da su ulo­vi kle­na i mre­ne i na va­ra­li­ce i na pri­rod­ne mam­ce ne­u­po­re­di­vo uče­sta­li­ji, bar na po­je­di­nim lo­ka­ci­ja­ma

Na mi­kro­lo­ka­ci­ja­ma ne­po­sred­no is­pod bra­na kod To­ma­šev­ca i Opo­va Ta­miš je mno­go dru­ga­či­ji ne­go u ostat­ku svog to­ka kroz Sr­bi­ju. Ka­da se vo­da ove pi­to­me ba­nat­ske re­ke s ma­lim pa­dom, ko­ja sto­ga spo­ro te­če, pre­li­va pre­ko de­li­mič­no ili pot­pu­no spu­šte­nih bra­na, na oba po­me­nu­ta me­sta je na ne­kih sto­ti­nak me­ta­ra pro­tok brz kao na ka­kvoj te­ku­ći­ci mren­skog ti­pa, zbog če­ga je vo­da bo­ga­ta ki­se­o­ni­kom, što od­go­va­ra mno­gim ri­bljim vr­sta­ma. Ni­je, za­to, ni­ma­lo čud­no što se kod obe bra­ne, a po­go­to­vo kod To­ma­šev­ca, mo­gu u ve­ćem bro­ju osim smu­đa, bu­co­va, so­ma i ra­znih »rav­ni­čar­skih« vr­sta be­le sre­sti i ne­ke ri­be mren­skog re­gi­o­na – pre sve­ga klen i mre­na, a po­vre­me­no se upe­ca i sko­balj.

U PO­SLED­NJIH DE­SE­TAK GO­DI­NA, me­đu­tim, i da­le­ko od po­me­nu­tih bra­na pri­met­ne su iz­ve­sne pro­me­ne u struk­tu­ri ri­bljeg fon­da. Za ne­ke od njih mo­gu­će je na­ći lo­gič­no ob­ja­šnje­nje, ali ima i onih ko­je ni­je ta­ko jed­no­stav­no raz­u­me­ti. Pri­me­ra ra­di, iz­ve­sno je da se za­hva­lju­ju­ći do­brom ra­du ri­bo­ču­var­ske slu­žbe Ri­bo­lo­vač­kog sa­ve­za Voj­vo­di­ne u po­sled­njih 7-8 go­di­na ri­bo­kra­đa ukup­no uzev na Ta­mi­šu znat­no sma­nji­la, što je do­pri­ne­lo po­ve­ća­nju broj­no­sti ne­kih vr­sta, a pre sve­ga ša­ra­na (ko­ji je zbog ve­li­ke po­tra­žnje uvek na me­ti kri­vo­lo­va­ca). Ne­ma spo­ra ni da se iz­ra­zi­to po­ve­ćao broj tol­sto­lo­bi­ka, ko­ji se već vi­še od 10 go­di­na bez pro­ble­ma mre­sti u sve ve­ćem bro­ju na­ših vo­da, usled če­ga su pak uslo­vi za ži­vot prak­tič­no svih dru­gih vr­sta ri­ba sve go­ri, bu­du­ći da se plank­to­nom, ko­ji je tol­sto­lo­bi­ku to­kom ce­log ži­vo­ta prak­tič­no je­di­na hra­na, hra­ni mlađ svih dru­gih vr­sta ri­be, ko­ja ne­sum­nji­vo ta­mo gde je »bik« pre­nam­no­žen la­ko mo­že osta­ti glad­na, pa on­da mi­gri­ra u de­lo­ve re­ke u ko­ji­ma te na­pa­sti ne­ma, a mo­žda i na­pu­šta Ta­miš.

OSIM KLE­NA, KO­JI SE BAR dva­de­se­tak go­di­na spo­ra­dič­no hva­ta na ovoj re­ci, u pro­le­će, i to naj­če­šće kod to­ma­še­vač­ke bra­ne, do­bi­je se i po­ne­ka mre­na ra­znih te­ži­na. To, da­ka­ko, ni­je ne­lo­gič­no, ne sa­mo zbog to­ga što... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 635-)