Za mno­ge ri­bo­lov­ce, ci­lja­ni lov ve­li­kih de­ve­ri­ka pred­sta­vlja po­se­ban iza­zov, jer te ri­be ume­ju da bu­du ite­ka­ko opre­zne i iz­bir­lji­ve, pa je po­treb­no ve­li­ko ume­će da bi­smo hva­ta­li baš njih, po­go­to­vo na te­re­ni­ma ko­ji obi­lu­ju raz­nom sit­ni­jom ri­bom. Pri tom, ri­bo­lo­vac ne­ka­da ne zna za­što je tač­no do­šao do do­brog ulo­va, ali i onih u ko­ji­ma je ključ­ni fak­tor ume­će »či­ta­nja vo­de« i pri­la­go­đa­va­nja si­tu­a­ci­ji

Lov ša­ra­na na jed­noj od na­ših aku­mu­la­ci­ja na naj­ve­ćoj nad­mor­skoj vi­si­ni iz­u­zet­no je zah­te­van, jer ri­bo­lov­ci če­sto mo­ra­ju da se bo­re sa su­ro­vom pri­ro­dom i da se do­sta po­tru­de da bi pri­vu­kli ri­bu, za­dr­ža­li je na me­stu, na­ve­li je da uzme ma­mac i po­tom je iz­vu­kli. Ali, ka­da se u sve­mu to­me uspe, za­bo­ra­vlja se na sve mu­ke

Iz­u­zet­no atrak­ti­van na­čin lo­va so­ma uz pri­vla­če­nje zvu­kom – buć­ka – od ovog le­ta vi­še ne­će u Sr­bi­ji bi­ti pri­vi­le­gi­ja sa­mo pro­fe­si­o­nal­nih ri­ba­ra, već će mo­ći da ga upra­žnja­va­ju i re­kre­a­tiv­ci. U ovom tek­stu po­za­ba­vi­će­mo se onim naj­va­žni­jim što tre­ba da zna­mo da bi­smo so­ma uspe­šno pri­vu­kli buć­ka­njem, na­ve­li ga da za­gri­ze i po­tom ga iz­va­di­li

Vla­sin­sko je­ze­ro me­đu na­šim ri­bo­lov­ci­ma du­go je bi­lo pre sve­ga po­zna­to po krup­nim pa­strm­ka­ma i ban­da­ri­ma, po­tom po ša­ra­ni­ma i amu­ri­ma, pa po so­mo­vi­ma, a po­sled­njih go­di­na mno­gi­ma je naj­za­ni­mlji­vi­ji lov štu­ke. Za­ču­do, ma­lo ko ci­lja­no lo­vi de­ve­ri­ku iako u ovoj pla­nin­skoj aku­mu­la­ci­ji ima pra­vih ka­pi­tal­ki

Naš po­zna­ti ša­ran­dži­ja ne­dav­no je na jed­noj otvo­re­noj vo­di u dva uza­stop­na vi­ken­da ostva­rio iz­u­zet­ne ulo­ve, na boj­li­je ko­ji­ma je pret­hod­no po če­ti­ri da­na pri­hra­nji­vao. Oba pu­ta, ri­ba je fan­ta­stič­no ra­di­la sa­mo na je­dan ma­mac, dok dru­ge ni­je hte­la ni da po­gle­da

Klen je iz­ra­zi­ti sva­što­jed, sa ve­ro­vat­no naj­ši­rim je­lov­ni­kom od svih ri­ba na­ših vo­da. U ovom pe­ri­o­du, me­đu­tim, ve­ći­na pe­ca­ro­ša ko­ji ga hva­ta­ju na pri­rod­ne mam­ce ne raz­mi­šlja mno­go, već se opre­de­lju­je ili za la­ko do­stup­no se­zon­sko vo­će ili za in­sek­te

Pre ili ka­sni­je sva­ki ri­bo­lo­vac na­đe se u si­tu­a­ci­ji da ume­sto pro­ve­re­ne pri­hra­ne na ne­kom pe­ca­nju mo­ra da se sna­la­zi i da ko­ri­sti ne­što što ni­ka­da ra­ni­je ni­je is­pro­bao i o či­joj upo­tre­blji­vo­sti mo­že sa­mo da na­ga­đa. Ta­kav po­ku­šaj se mo­že za­vr­ši­ti ne­u­spe­hom, ali i ulo­vom za pam­će­nje, a ovo dru­go de­si­lo se jed­nom od na­ših vr­snih fi­de­ra­ša

Lov ša­ra­na na ve­li­kim aku­mu­la­ci­ja­ma dra­stič­no se raz­li­ku­je i od pe­ca­nja na re­ka­ma i od nad­mu­dri­va­nja sa naj­po­pu­lar­ni­jim ci­pri­ni­dom na ma­lim sta­ja­ći­ca­ma, a po­go­to­vo na rib­njač­kim je­ze­ri­ma. Tu va­že pot­pu­no dru­ga pra­vi­la, a ka­pi­tal­ci se ret­ko lo­ve, ali je iza­zov ve­li­ki, a sva­ki upe­ca­ni ša­ran se pam­ti i ra­ču­na

Lov ša­ra­na na na­šim ve­li­kim re­ka­ma po­stao je mno­go pro­duk­tiv­ni­ji i uspe­šni­ji od ka­ko su spe­ci­ja­li­sti za lov »vo­de­ne li­si­ce« po­če­li da ko­ri­ste mo­di­fi­ko­va­nu va­ri­jan­tu mon­ta­že ko­ju za pe­ca­nje te ri­be na sta­ja­ći­ca­ma ma­sov­no ko­ri­ste en­gle­ske ša­ran­dži­je – sa udi­com sa­kri­ve­nom u pri­ma­mi ko­jom su ob­le­plje­ni hra­ni­li­ca ili olo­vo

Va­ra­li­ča­re­nje štu­ke je vid lo­va ve­štač­kim mam­ci­ma u kom su pro­me­ne du­go bi­le mi­ni­mal­ne, a ve­ći­ni ri­bo­lo­va­ca či­ni­lo se da su sve va­ra­li­ce za tu gra­blji­vi­cu pro­na­đe­ne ka­da su ot­kri­ve­ni lep­ti­ri i ka­ši­ke. Me­đu­tim, u po­sled­njoj de­ce­ni­ji se štu­ko­lov mno­go pro­me­nio i po­stao efi­ka­sni­ji i za­ni­mlji­vi­ji, po­go­to­vo ko­le­ga­ma ko­je vo­le da do­ra­đu­ju i sa­mi na­o­ru­ža­va­ju svo­je fa­vo­ri­te