Mnogi misle da je u pecanju na plovak na reci dovoljno baciti primamu, podesiti dubinu tako da mamac bude blizu dna a da sistem ne zapinje za njega i onda kontrirati kada plovak potone. Ali takvi love neuporedivo manje ribe od onih koji znaju gde im je voda odnela primamu, te kako se njihov mamac ponaša u struji i koliko se brzo kreće
U ovom nastavku našeg feljtona pozabavićemo se jednom veoma važnom temom, kojoj nedovoljno pažnje posvećuju ne samo štampani i elektronski mediji i rekreativci već i dobar deo takmičara. To je ponašanje bačene primame i sistema u tekućoj vodi i uticaj tih faktora na ponašanje ribe i na naše ulove.
ZA POČETAK, ZAMISLIMO DA pecamo na mestu sa dubinom od 3 do 4 metra i da je tok takve brzine da nam je potreban plovak nosivosti 5 g ili više da bi sistem na prvi pogled stajao kako treba i naš mamac bio privlačan za ribu. Ali ovde moramo uzeti u obzir činjenicu koju mnogi previđaju – da to što voda na površini ide jednom brzinom uopšte ne mora značiti da ide istom i pri dnu, jer tu nema pravolinijskog toka i voda može biti sporija i za 30 do 50%, a uz to po pravilu postoje i mikro-vrtlozi. I kao što se po dnu sitna zrna zemlje odnosno podloge pod dejstvom struje zakotrljaju pa stanu pa opet krenu, to se dešava i sa hranom, koju nakon pada na dno strujanje malo-pomalo pomera, tako da ona može otići od jednog metra do 4-5 nizvodno, ostavljajući nas da pecamo dosta uzvodno od primame koju riba jede, a mi smo uvereni da je nismo privukli.
Sad zamislite da smo bacili recimo 8 teških kugli hrane (u kojima su osim brašnaste primame i teška zemlja, kuvano zrnevlje i živi crvi), koje isprva brzo tonu i padaju skoro vertikalno, ali u poslednjih pedesetak centimetara iznad dna ih tok već hvata, pa lagano usporavaju. Kada dodirnu dno, te »usporene« kugle ne »eksplodiraju«, ali se razdvoje i iz njih ispada i na mestu ostaje »teža frakcija«, u kojoj preovlađuju zemlja i zrnevlje, dok se ostatak (tzv. lakša frakcija) blago podigne (od nekoliko do 20 centimetara) pa se pomeri 0,5 do 1 m nizvodno. Naravno, i živi crvi, ako nisu »zaključani«, tj. spojeni sa težom frakcijom, kreću sa vodom, i to ne pravo, već u cikcak, uzdižući se 20–30 cm, pa ih tok odnese nizvodno, čak i 2–3 metra pre nego što opet padnu na dno. To je prva greška koju mnogi korisnici primame prave, zato što ne shvataju da i po 70% živih mamaca iz aktivne kugle završi van zone pada, odvlačeći ribu sa mesta na koje kugle padnu. Crv, dakle, mora da bude stabilan, tj. plasiran tako da što duže ostaje na mestu gde u kugli padne.
O tome kako se to postiže biće reči u nekom od narednih tekstova, a sada je važno napomenuti da hrana koja je previše aktivna u brzom toku, najprostije rečeno, ne pravi tepih, već trag nalik dimu, ali koji fizički ostaje na dnu u vidu čestica koje putuju nizvodno i postepeno se talože ispod hranilišta, zbog čega riba biva razvučena duž te linije, a ne grupisana u početnoj tački.
To posebno dobro umeju da koriste mađarske, italijanske i francuske ekipe, a na internet forumima takmičara iz tih zemalja se često naglašava da bačenu kuglu hrane ne treba gledati kao tačku na dnu, jer ona to nije, nego kao početak linije, te da je važno umeti prepoznati »zone taloženja«. Na jednom nemačkom forumu nedavno sam pročitao nešto što potvrđuje ovo zapažanje jer je kolega napisao: »Analizirajući pecanje naše i mađarske ekipe, primetio sam sledeće – mi smo pecali tačno gde smo i hranili, a oni 4–5 m nizvodno; rezultat toga bio je da smo mi imali sitnu ribu od početka, a oni su posle 40 minuta počeli da dobijaju krupnu deveriku – sada sam ubeđen da je razlog tome bio taj što krupna deverika nije ostala u 'početnom oblaku' hrane, već se grupisala tamo gde se zaustavila 'teža frakcija' hrane naših konkurenata.«... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 659-)
