Grdosija na vetrometini

Kad se tem­pe­ra­tu­ra vo­de pri­bli­ži nuli, oba­le za­be­le od sne­ga i uz to du­va le­de­ni ve­tar, na rav­ni­čar­ske re­ke iz­la­ze sa­mo naj­za­gri­že­ni­ji va­ra­li­ča­ri, ko­ji tra­že smu­đa i štu­ku... i po­ne­kad ih i te ­ka­ko iz­ne­na­di ka­pi­tal­ni lju­bi­telj vi­so­kih tem­pe­ra­tu­ra

Kraj sta­re i po­če­tak no­ve go­di­ne vre­me je pra­zni­ka i ko­lek­tiv­nih od­mo­ra, što re­dov­no ko­ri­stim za vi­še ve­za­nih iz­la­za­ka na smu­đa, jer se u zim­sko do­ba obič­no ja­vlja­ju ve­ći pri­mer­ci te vr­ste. Po­što ži­vim i ra­dim u Frank­fur­tu na Od­ri, na is­to­ku Ne­mač­ke, na gra­ni­ci sa Polj­skom, uglav­nom pe­cam na po­me­nu­toj re­ci, naj­ve­ćoj u ovom kra­ju, ali idem i na ne­što ma­nju Špre­ju, kao i na ka­nal ko­ji po­ve­zu­je ove dve te­ku­ći­ce. No ka­ko sam ovog pu­ta pe­riod iz­me­đu ka­to­lič­kog Bo­ži­ća i No­ve go­di­ne pro­veo u to­pli­jim kra­je­vi­ma (na mo­ru), po po­vrat­ku mi je pre­o­sta­lo sa­mo par slo­bod­nih da­na za ri­bo­lov na lo­kal­nim vodama.

PO­ČE­TAK NO­VE GO­DI­NE NA IS­TO­KU Ne­mač­ke obe­le­ži­lo je pri­lič­no hlad­no vre­me, sa dnev­nim tem­pe­ra­tu­ra­ma ma­lo iz­nad nu­le, a noć­nim ne­ko­li­ko ste­pe­ni is­pod nje. Du­vao je, uz to, jak za­pad­ni ve­tar, sa uda­ri­ma i od pre­ko 60 km/č, a po­vre­me­no je pa­dao sneg. To je stva­ra­lo re­a­lan ose­ćaj mno­go hlad­ni­jeg vre­me­na, ali je ve­tar bar spre­ča­vao stva­ra­nje le­da na re­ci, omo­gu­ća­va­ju­ći ka­kvo-ta­kvo pe­ca­nje. Pr­va dva da­na u 2026. pro­veo sam pe­ca­ju­ći smu­đa na pro­ve­re­nim me­sti­ma na Od­ri, ko­ja su gu­stom šu­mom re­la­tiv­no do­bro za­šti­će­na od ve­tra. Ali iako sam pret­hod­nih zi­ma pro­la­zio do­sta do­bro na tim lo­ka­ci­ja­ma, smuđ je ovog pu­ta bio to­tal­no ne­ak­ti­van i ulo­vi su iz­o­sta­li.  

Ina­če, Odra je sa obe stra­ne is­pre­se­ca­na na­pe­ri­ma od na­ba­ca­nog ka­me­na, pa se ri­ba tra­ži u uva­la­ma iz­me­đu tih ve­štač­kih spru­do­va i na ivi­ci ma­ti­ce iz­me­đu dva spru­da (na li­ni­ji raz­dva­ja­nja vo­de). Ja zi­mi obič­no ci­ljam po­te­se sa ne­što ši­rim i po mo­guć­no­sti du­bljim uva­la­ma sa bla­gim pro­to­kom, jer se ri­ba pri ni­skim tem­pe­ra­tu­ra­ma vo­de če­sto za­dr­ža­va na ta­kvim me­sti­ma.

U su­bo­tu, 3. ja­nu­a­ra, od­lu­čio sam da sa ko­le­gom Ma­ti­ja­som obi­đem je­dan po­tes ko­ji odav­no ni­smo po­se­ći­va­li, a do kog se od ko­la mo­ra pe­ša­či­ti ne­kih 30 do 40 mi­nu­ta. I on je šu­mom za­šti­ćen od ve­tra, a u nje­go­vim ne­što du­bljim uva­la­ma ne­ka­da smo do­bi­ja­li štu­ku i so­ma.

PO­NEO SAM SVOJ STAN­DARD­NI KOM­PLET za smu­đa – sa­mo 150 g te­žak štap Ze­naq Sni­pe S86XX, te­ži­ne ba­ca­nja 8–40 g, sa ma­ši­ni­com Shi­ma­no Stel­la 4000 FI XG, na či­joj je špul­ni bi­la upre­de­na stru­na Da­i­wa Sal­ti­ga 12 PE 1,5 (de­blji­ne 0,16 mm i no­si­vo­sti 14 kg). Is­pred »kon­ca« sam na­ve­zao pod­vez od flu­o­kar­bo­na Stroft FC 2, preč­ni­ka 0,40 mm, na ko­ji sam, kao i uvek na ovom te­re­nu, do­dao još oko 20 cm du­go par­če ne­što de­bljeg naj­lo­na ot­por­nog na kr­za­nje (u ovom slu­ča­ju Stroft ABR od 0,60 mm) baš zbog mo­guć­no­sti da se ja­ve štu­ka ili som. Moj ko­le­ga je pe­cao šta­pom Ze­naq PA 90 Jaw­bre­a­ker i ma­ši­ni­com Da­i­wa Airity 2500, na isti »ko­nac« i pred­vez kao ja. 

ČIM SMO POD PRA­VOM ME­ĆA­VOM PRO­ŠLI bri­sa­ni pro­stor i za­šli u za­klon iza dr­ve­ća, kre­nu­li smo od jed­ne do dru­ge uva­le, ba­ca­ju­ći stan­dard­ne si­li­kon­ske va­ra­li­ce na­me­nje­ne smu­đu i štu­ki. Sneg je i da­lje pa­dao, ali je u za­ve­tri­ni, u ko­ju smo se sme­sti­li, bi­lo pri­jat­no sta­ja­ti i sve je li­či­lo na pra­vu zim­sku idi­lu. Me­đu­tim, ka­da ta me­sta u ko­ja smo po­la­ga­li naj­vi­še na­de ni­su da­la ni­ka­kav re­zul­tat, od­lu­či­li sa­mo da ipak na­pu­sti­mo za­klo­nje­ni deo i iza­đe­mo na otvo­re­no, u vi­si­ni po­sled­nje pri­stu­pač­ne uva­le, is­pod ko­je re­ka for­mi­ra za­liv ko­ji one­mo­gu­ća­va da­lji pro­laz. Pre ne­go... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 654-)