Veliki značaj malih razlika

Sportski ri­bo­lov­ci mno­go tru­da i vre­me­na ula­žu u ot­kri­va­nje na­oko naj­be­zna­čaj­ni­jih ni­jan­si u konfiguraciji terena na sva­kom mestu na kom pecaju i na time određeno ponašanje ribe. Za­hva­lju­ju­ći i to­me, a ne sa­mo kva­li­tet­noj pri­ma­mi, mam­ci­ma i pri­bo­ru, oni če­sto uspe­va­ju da i ta­mo gde ne­ma mno­go ri­be ili gde ona ni­je pri na­ro­či­tom ape­ti­tu ostva­re od­lič­ne ulo­ve. Evo ne­kih od nji­ho­vih taj­ni i ko­ri­snih za­pa­ža­nja

Iako pri po­me­nu ko­pa­nih ka­na­la ve­ći­na nas u gla­vi ima sli­ku vo­de sa rav­nom oba­lom, ujed­na­če­nom du­bi­nom i pra­vil­nom struk­tu­rom dna, na ko­joj su uslo­vi za pe­ca­nje prak­tič­no svu­da isti, ta­kva pred­sta­va naj­če­šće za­pra­vo uop­šte ne od­go­va­ra re­al­no­sti. Na mno­gim de­o­ni­ca­ma lju­di in­ter­ve­ni­šu ukla­nja­ju­ći vo­de­no ra­sti­nje ili na­go­mi­la­ni mulj, či­me du­bi­nu na nji­ma po­ve­ća­va­ju. A ka­da se plov­nim ba­ge­ri­ma i dru­gim ma­ši­na­ma ka­nal oči­sti, dno vi­še ni­je ona­kvo ka­kvo je bi­lo ra­ni­je i ka­kvo su is­ku­sni ri­bo­lov­ci i ri­be ko­je tu ži­ve »zna­li na­pa­met«. No­vi re­ljef do­no­si ne­u­jed­na­če­ne du­bi­ne, ru­pe, is­pup­če­nja i iz­ra­že­na »ra­me­na« (ivi­ce pli­ćeg de­la te­re­na, ko­ji je po pra­vi­lu bli­že oba­la­ma, dok je du­bi­na naj­ve­ća na sre­di­ni ka­na­la), ta­ko da se for­mi­ra­ju zo­ne sa če­sto me­đu­sob­no raz­li­či­tom hi­dro­di­na­mi­kom, što se od­ra­ža­va i na ne­rav­no­mer­no pri­su­stvo ri­ba i na nji­ho­vo raz­li­či­to po­na­ša­nje od me­sta do mesta. 

I na ka­na­li­ma gde ni­je bi­lo ko­pa­nja (i uop­šte na tak­mi­čar­skim sta­za­ma) du­bi­na va­ri­ra od jed­ne po­zi­ci­je do dru­ge, pa je­dan tak­mi­čar is­pred se­be ima npr. du­bi­nu od 1,5 m na 13 m, dru­gi ima 2 m, a tre­ći čak 3. Te raz­li­ke stva­ra­ju raz­li­či­te »mi­kro­u­slo­ve«, ko­ji di­rekt­no uti­ču na kon­cen­tra­ci­ju ri­be i na na­čin na ko­ji tre­ba pri­stu­pi­ti pe­ca­nju. Da bi se po­sti­gao do­bar re­zul­tat na ta­kvim vo­da­ma, po­treb­no je raz­u­me­ti dve ključ­ne si­tu­a­ci­je. Ka­ko se po­na­ša­ju vo­da i ri­ba na­kon ko­pa­nja ba­ge­ra i ka­ko ne­u­jed­na­čen re­ljef duž sta­ze uti­če na ras­po­red ri­ba i nji­ho­vu ak­tiv­nost.

PR­VA FA­ZA NA­KON KO­PA­NJA ba­ge­rom tra­je oko me­sec da­na po pre­stan­ku ra­do­va. Dno je sve­že raz­ro­va­no a vo­da za­mu­će­na i mi­ri­si ras­pa­da­nja se ši­re iz »oslo­bo­đe­nog« mu­lja. Ri­be be­že iz naj­du­bljih de­lo­va »ka­de« (tj. iz ru­pe u sre­di­šnjem de­lu ka­na­la), jer je tu naj­ma­nje ki­se­o­ni­ka, a naj­vi­še sum­por­nih ga­so­va. Naj­vi­še ži­vo­ta ima uz »ra­me­na« i pre­la­ze iz­me­đu ko­pa­nog i ne­pro­me­nje­nog de­la, jer se tu for­mi­ra­ju ma­le zo­ne sla­bi­jeg to­ka, gde se ta­lo­že sit­ne če­sti­ce hra­ne. Na spe­ci­ja­li­zo­va­nim ma­đar­skim, polj­skim, ho­land­skim i srp­skim tak­mi­čar­skim fo­ru­mi­ma na ko­ji­ma se po­seb­no ana­li­zi­ra ri­bo­lov na ka­na­li­ma mo­že se pro­či­ta­ti vr­lo slič­no for­mu­li­san sa­vet, ko­ji u su­šti­ni gla­si: ne­ma ni­šta od dna »ka­de«, idi na »ra­me­na« i ivi­ce pre­la­za, ri­ba se ne za­dr­ža­va ta­mo gde vo­da sto­ji i smr­di već ta­mo gde bla­go »di­še« tj. kre­će se. U ovoj fa­zi se pre­po­ru­ču­je ba­ca­nje ma­lih ko­li­či­na hra­ne sit­ne gra­nu­la­ci­je i (ili) ku­gli­ca gli­ne sa po ne­ko­li­ko pin­ki­ja i ma­lo fu­ja (sit­ne lar­ve, o ko­joj će bi­ti re­či u ne­kom od na­red­nih na­sta­va­ka), la­ga­nih plo­va­ka (no­si­vo­sti od oko 0,8 do 1,5 g) i mir­no dr­ža­nje šta­pa.

DRU­GA FA­ZA OD­VI­JA SE U DRU­GOM I tre­ćem me­se­cu po za­vr­šet­ku ra­do­va. Dno se po­ste­pe­no sta­bi­li­zu­je i mi­kro­fa­u­na se vra­ća na pro­ko­pa­ni deo, a sa njom i pr­ve de­ve­ri­ke i ba­bu­ške, ali one još uvek ne ula­ze u naj­du­blje udu­blje­ne zo­ne, već kru­že po »ra­me­ni­ma«. Ri­be ko­ri­ste pre­la­ze iz du­blje vo­de u pli­ću kao »auto­put«, jer se tu naj­vi­še za­dr­ža­va hra­na ko­ja se ta­lo­ži na pod­lo­zi. Po­tre­ban je ak­tiv­ni­ji pri­stup pe­ca­nju ne­go u pr­voj fa­zi – naj­bo­lje je pri­ma­mlji­va­ti ma­lim ku­gla­ma gli­ne sa do­da­tim sec­ka­nim me­snim cr­vi­ma i cr­ve­nim gli­sta­ma, kao i fu­jem, uz do­zi­ra­no do­hra­nji­va­nje, a pre­po­ru­ču­ju se po­vre­me­na pro­me­na du­ži­ne pred­ve­za (ko­ji je naj­če­šće naj­e­fi­ka­sni­ji ka­da je dug od 30 do 40 cm), kao i pre­tra­ži­va­nje mi­kro­lo­ka­ci­ja oko »ka­de« (udu­blje­nog de­la) i na nje­nim ivi­ca­ma.

U TRE­ĆOJ FA­ZI, KO­JA SE MO­ŽE PRO­TEG­NU­TI i dve go­di­ne na­kon ko­pa­nja, ri­be se vra­ća­ju u ve­ćem bro­ju, ali sa­da bi­ra­ju »gra­ni­ce« – spo­je­ve tvr­dog i me­kog dna i pre­la­ze du­bi­ne. U tom pe­ri­o­du i »ja­me« po­či­nju da po­sta­ju pro­duk­tiv­ne, jer ih po­ste­pe­no na­se­lja­va­ju raz­ne lar­ve i ra­či­ći. De­ve­ri­ka i ba­bu­ška re­dov­no pa­tro­li­ra­ju po »ra­me­ni­ma«, dok bo­dor­ka dr­ži »sred­nju zo­nu« du­bi­ne iz­nad dna ili ve­ge­ta­ci­je ko­ja iz nje­ga ra­ste.

Na bel­gij­skim i ho­land­skim fo­ru­mi­ma (Spor­tvis­se­rij, Match fis­hing NL itd.) uče­sni­ci o ovoj fa­zi pi­šu: naj­bo­lje »ra­di« pre­laz tvr­dog dna u me­ka­no, tu se sku­plja sve što vo­da no­si. Tač­ke ko­je je pre­po­ruč­lji­vo hra­ni­ti je­su »ra­me­na« i ivi­ce ja­ma, a ret­ko kad sa­ma »ru­pa«. U za­vi­sno­sti od to­ka ili nje­go­ve pro­me­ne tre­ba od­re­di­ti da li će­mo hra­ni­ti »ra­me« le­vo ili de­sno od ru­pe ili mo­žda čak oba, ali opre­zno, tj. do­zi­ra­no.

ČE­TVR­TA FA­ZA OB­U­HVA­TA PE­RIOD od tri go­di­ne i vi­še na­kon ko­pa­nja. Ka­nal ta­da već ima »sre­đen no­vi ži­vot«. Bilj­ke se vra­ća­ju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 654-)