Mali bojliji na 20 kila ćevapa

Pu­na se­zo­na lo­va ša­ra­na na na­šem pod­ne­blju tra­je od ju­na pa do no­vem­bra, ka­da je »vo­de­na li­si­ca« naj­ak­tiv­ni­ja a vre­men­ske pri­li­ke naj­po­volj­ni­je za du­že bo­rav­ke kraj vo­de. Me­đu­tim, sa po­ste­pe­nom pro­me­nom kli­me me­nja­ju se i na­vi­ke ri­ba i ri­bo­lo­va­ca, pa se naj­stra­stve­ni­je ša­ran­dži­je sve če­šće vi­đa­ju na oba­la­ma na­ših re­ka i »di­vljih« je­ze­ra i u de­cem­bru, a nji­ho­vi re­zul­ta­ti ne­sum­nji­vo do­ka­zu­ju da to i te ­ka­ko ima smi­sla

Ka­da smo ko­nač­no do­če­ka­li po­če­tak go­di­šnjeg od­mo­ra, ko­le­ga Ja­smin i ja smo se do­go­vo­ri­li da pet da­na pro­ve­de­mo pe­ca­ju­ći ša­ra­na na Du­na­vu kod Go­lup­ca. Ja sam kre­nuo pr­vi, već u 3,30 č, da za­u­zmem me­sto, na kom će mi se Ja­smin, ko­ji je ra­dio noć­nu sme­nu, ne­što ka­sni­je pri­klju­či­ti. Obo­ji­ca taj te­ren do­bro po­zna­je­mo, pa smo se una­pred la­ko do­go­vo­ri­li oko to­ga ko­je po­zi­ci­je su u igri jer mo­gu da da­ju le­pog ša­ra­na. Me­đu­tim, ne­kim ču­dom su već sve bi­le za­u­ze­te, iako je bio rad­ni dan (sre­da). Po­mi­slio sam za­to u jed­nom mo­men­tu čak da se vra­tim ku­ći, ali me je Ja­smin, sa ko­jim sam se čuo, na­go­vo­rio da ipak sta­nem is­pred sa­me go­lu­bač­ke tvr­đa­ve, na me­sto ko­je nam je pri pla­ni­ra­nju bi­lo naj­ma­nje in­te­re­sant­no bu­du­ći da je tu po pra­vi­lu ve­li­ka gu­žva.

I SA­DA JE BI­LO TA­KO – mno­go pe­ca­ro­ša i još vi­še za­ba­če­nih šta­po­va, ta­ko da je bi­lo i bu­ke na oba­li i do­sta stru­na i si­ste­ma u vo­di, od ko­jih se opre­zna i lu­ka­va ri­ba uda­lji ako ih sa­mo slu­čaj­no pip­ne, što je u ta­kvim uslo­vi­ma vr­lo iz­gled­no. A na sve to, na­rav­no, tre­ba do­da­ti i obil­no hra­nje­nje svim i sva­čim, uklju­ču­ju­ći i ne­ku­van ili ne­do­volj­no ku­van ku­ku­ruz, ko­ji ri­ba je­de, ali joj to ne pri­ja i mo­že uči­ni­ti da na­kon ta­kvog obro­ka ne­ko vre­me uop­šte ne uzi­ma ni­ka­kvu hra­nu. No šta je tu je, re­kao sam se­bi – go­di­šnji od­mor je re­zer­vi­san i ne­ma po­me­ra­nja, ta­ko da osta­je sa­mo da se po­tru­di­mo da i u ta­kvim uslo­vi­ma pe­ca­mo što bo­lje.

Naj­pre smo od­re­di­li da­lji­ne na ko­ji­ma će­mo hra­ni­ti i pe­ca­ti, raz­me­ri­li stru­ne i »za­kli­po­va­li« ih na špul­na­ma, a on­da smo se da­li na pra­vlje­nje pri­ma­me i pri­pre­mu hra­ni­li­šta. Po­lo­vi­nu ko­li­či­ne od oko 3 kg boj­li­ja, ve­li­či­ne 14 mm, sa aro­ma­ma tu­ti fru­ti, ja­go­da, ho­bot­ni­ca-lig­nja i be­la čo­ko­la­da, isec­ka­li smo na po­la, a osta­le smo osta­vi­li ce­le. Na to smo do­da­li ku­ku­ruz še­će­rac, am­ba­rac ku­van sa sti­mu­la­to­rom ape­ti­ta i meč atrak­to­rom, pe­le­te, ku­pov­nu pra­ška­stu hra­nu i ku­va­nu pše­ni­cu, pa smo od sve­ga to­ga na­pra­vi­li »će­va­pe«, ko­je smo ba­ca­li »ra­ke­tom« ka­ko bi­smo što pre­ci­zni­je gru­pi­sa­li hra­nu na dnu.

PO­ŠTO NA TOM PO­TE­SU SKO­RO SVI pe­ca­ju bli­zu oba­le, re­ši­li smo da »iza­đe­mo« sa pri­ma­mom da­lje od svih ka­ko bi­smo ima­li re­al­ni­je šan­se da pri­vu­če­mo i ne­kog krup­ni­jeg ša­ra­na. Na ko­li­či­ni ni­smo šte­de­li – sa­mo u »će­va­pi­ma« smo ba­ci­li oko 20 ki­la, a na to smo do­da­li, ta­ko­đe po­mo­ću »ra­ke­te«, još oko 1 kg či­stih boj­li­ja, ra­ču­na­ju­ći na to da će ih stru­ja raz­vu­ći ta­ko da ne­ki »du­nav­ski li­sac« baš po tom tra­gu do­đe na hra­ni­li­šte.

Na­rav­no, pret­po­sta­vlja­li smo da ne­će­mo baš br­zo po­če­ti da do­bi­ja­mo ri­bu u tom obi­lju pri­ma­me, ali smo sve­jed­no od­mah za­ba­ci­li, ko­ri­ste­ći za mam­ce pli­va­ju­će i to­nu­će boj­li­je preč­ni­ka 10 i 14 mm, sa aro­ma­ma ra­ka (»Mon­ster crab«), lig­nje-ho­bot­ni­ce (»Squ­id-oc­to«), tu­ti-fru­ti­ja, ja­go­de i školj­ke.

Kad je pao mrak, iz­va­di­li smo šta­po­ve, ka­ko bi hra­ni­li­šte od­le­ža­lo i ri­ba se slo­bod­no kre­ta­la i je­la na nje­mu ne uda­ra­ju­ći u naj­lo­ne.

DRU­GOG DA­NA NI­SMO NI­ŠTA ve­li­ko oče­ki­va­li, već mo­žda tek po­ne­ki uda­rac dok ri­ba ne raš­či­sti dno, tj. ne po­je­de do­bar deo pri­ma­me ko­ju smo na­ba­ca­li i ne do­đe do na­mam­če­nih udi­ca. Ta­ko je i bi­lo – ja­vio nam se je­dan ša­ran od oko 1,5 kg za ceo dan, pa smo re­ši­li da po de­se­tak boj­li­ja po šta­pu, na­ni­za­nih na PVA ko­nac, ve­zan is­pod udi­ce, ba­ci­mo na hra­ni­li­šte tek ka­da pad­ne mrak.

Na­še str­plje­nje i tak­ti­ka su se is­pla­ti­li, jer je to­kom no­ći iz­me­đu dru­gog i tre­ćeg da­na ša­ran po­čeo da se ja­vlja. Vre­me je bi­lo oblač­no, sa la­ga­nom ko­ša­vom, a va­zdu­šni pri­ti­sak u opa­da­nju na­go­ve­šta­vao je ki­šu (ko­ja će tre­ćeg da­na uve­če i po­če­ti da pa­da). Pr­vi uda­rac imao sam oko 3 sa­ta uju­tru, ka­da se ogla­si­la »ba­za« mo­jih sig­na­li­za­to­ra, pa sam is­tr­čao iz ko­la, zgra­bio štap i iz­va­dio ri­bu od ne­kih 1,5 kg.

Vra­tio sam se po­tom u auto i još ma­lo od­spa­vao, do sle­de­ćeg pi­šta­nja in­di­ka­to­ra, oko 5 sa­ti. Opet sam br­zo str­čao iz ko­la do vo­de, uda­rio kon­tru i ose­tio da je na šta­pu vr­lo ve­li­ka ri­ba, ko­ja mi je po­sle 2-3 mi­nu­ta pre­re­za­la naj­lon, da li pre­vla­če­njem pre­ko školj­ki, oštrog ka­me­nja ili te­ste­ra­stom žbi­com leđ­nog pe­ra­ja – ne znam, a ni­je ni va­žno. Či­nje­ni­ca je da sam ra­ni­je na ovom te­re­nu pe­cao osnov­nim naj­lo­nom od 0,28 mm i ni­sam gu­bio ri­bu na taj na­čin, pa sam mi­slio da će kva­li­te­tan naj­lon (Ca­tran Crip­ton) od 0,33 mm bi­ti vi­še ne­go do­vo­ljan i da mi ne­će tre­ba­ti šok-li­der. Na­rav­no, po­sle ove gre­ške ko­ju sam sku­po pla­tio, na­u­čio sam da mi pri­stup ni­je bio do­bar, pa sam pro­me­nio si­ste­me, na­ve­zu­ju­ći na sva tri šta­pa šok-li­der de­blji­ne 0,60 mm.

OKO 8 SA­TI UJU­TRU SAM uhva­tio ša­ran­če od oko 1,5 kg i jed­no ma­nje mi je spa­lo, a on­da je kre­nu­la »igran­ka« i kod Ja­smi­na, ko­ji je imao uda­rac za udar­cem i iz­va­dio ne­ko­li­ko ri­ba iz po sve­mu su­de­ći iste ge­ne­ra­ci­je – sve te­ške od 1,5 do 2 kg.

Pri­sti­gao je u me­đu­vre­me­nu i moj ko­le­ga Ivi­ca, ko­ji je po­čeo da pe­ca pre me­sec da­na – ovo mu je bio pe­ti iz­la­zak na vo­du i već je na nje­mu po­ka­zao da sam mu dao do­bre osno­ve za lov fi­der teh­ni­kom, bu­du­ći da je pe­ca­ju­ći na je­dan štap uhva­tio svog naj­ve­ćeg ša­ra­na do sa­da, te­škog 4,5 kg, a uz nje­ga i ko­ma­de od 3 kg, 2,5 kg i  1,5 kg.

Do ve­če­ri smo i Ja­smin i ja ima­li još po ne­ko­li­ko uda­ra­ca, a ka­ko smo vi­de­li da se ri­ba do­sta ak­ti­vi­ra­la, pred mrak smo »ra­ke­tom« ba­ci­li još oko 1,5 kg či­stih boj­li­ja, da pro­ba­mo... (Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 652/653-)