Zamazivanje gladnih očiju

Mno­ge ša­ran­dži­je su u po­sled­njih de­se­tak go­di­na iz ra­znih raz­lo­ga pro­na­šle se­be u fi­de­ru i pot­pu­no se okre­nu­le toj teh­ni­ci. Me­đu­tim, sa­da stva­ri idu i u dru­gom prav­cu, pa sve vi­še lju­bi­te­lja mo­der­nog ri­bo­lo­va sa hra­ni­li­com i šta­po­vi­ma ose­tlji­vih pu­nih vr­ho­va na­sto­ji da ci­lja­no lo­vi baš »kra­lja ci­pri­ni­da«. Evo za­ni­mlji­ve pri­če jed­nog od njih.

Na sa­mom po­čet­ku ovog tek­sta, svog pr­vog za Ri­bo­lov, že­lim da na­gla­sim da sam ve­li­ki za­lju­blje­nik u Du­nav, a pre sve­ga u Đer­dap, gde naj­če­šće pe­cam. I ma­da sam na dru­štve­nim mre­ža­ma po­znat po na­dim­ku Pro­pa­li plov­ka­roš, za­pra­vo sam biv­ši stra­stve­ni mo­der­ni ša­ran­dži­ja, ko­ji je u ne­do­stat­ku slo­bod­nog vre­me­na, na­kon pro­me­ne po­sla, pre oko tri go­di­ne pot­pu­no pre­šao na fi­der, vi­de­ći to kao naj­bo­lji na­čin da uži­va u ri­bo­lo­vu to­kom je­di­nog slo­bod­nog da­na u ne­de­lji ko­ji ima.

NA­RAV­NO, U PO­ČET­KU, KAO I sko­ro svi dru­gi fi­de­ra­ši, pe­cao sam ba­bu­šku i be­lu ri­bu (de­ve­ri­ke, no­sa­re, bo­dor­ke itd.). Ali to me baš i ni­je is­pu­nja­va­lo jer mi je ša­ran uvek bio u pod­sve­sti (po prin­ci­pu – jed­nom ša­ran­dži­ja, uvek ša­ran­dži­ja). Skok adre­na­li­na ka­kav mo­že da pru­ži bor­ba sa tom ri­bom mi­slim da je go­to­vo ne­mo­gu­će is­ku­si­ti sa bi­lo ko­jim dru­gim autoh­to­nim ci­pri­ni­dom na­ših vo­da, osim na­rav­no sa mre­nom, ko­ju ta­ko­đe ve­o­ma vo­lim da pe­cam, ali ona je u Đer­da­pu ipak ret­ka i ne lo­vi se ci­lja­no ni na je­dan ma­mac ni­ti teh­ni­ku.

Bi­lo ka­ko bi­lo, pe­cao sam is­pr­va na fi­der ko­ri­ste­ći is­klju­či­vo kla­sič­ni pri­stup sa ka­ve­znim hra­ni­li­ca­ma, i lo­vio sve ono što bi se ja­vlja­lo – ba­bu­šku, no­sa­ru i dru­gu be­lu ri­bu. A on­da sam ko­nač­no do­če­kao i to da mi to­kom jed­nog ve­čer­njeg ri­bo­lo­va na go­lu­bač­kom ke­ju na bu­ket cr­vi­ća uda­ri pr­vi ša­ran!

Imao je 1,5-2 kg, ali bu­du­ći da mi je do­šao na štap de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja 90 g (3,6 m dug For­max Ri­ver­craft Fe­e­der), za­ma­ra­nje je za me­ne bi­lo jed­na­ko uz­bu­dlji­vo kao da mi je na ša­ran­ski pa­ra­bo­lik kri­ve sa­vi­ja­nja 3,5 lb do­šao ša­ran od 5-6 kg.

NOR­MAL­NO, IAKO SAM I NA­KON TO­GA hva­tao i be­lu ri­bu, ko­ja je u fi­der ri­bo­lo­vu prak­tič­no ne­iz­be­žna i ka­da nam ni­je na­me­ra da baš nju lo­vi­mo, ona me je ne­u­po­re­di­vo ma­nje za­ni­ma­la i re­šio sam da se po­sve­tim »karp fi­de­ru«, tj. ci­lja­nom pe­ca­nju ša­ra­na si­ste­mi­ma sa hra­ni­li­com i fi­der pri­bo­rom.

Po­čeo sam za­to da idem u sva­koj pri­li­ci na iz­gled­ni­je ša­ran­ske te­re­ne i da sve če­šće do­bi­jam ša­ra­ne. Ni­su to bi­li ogrom­ni ko­ma­di, bu­du­ći da je naj­ve­ći imao 4,8 kg, ali sam imao do­sta ri­ba te­ških od 1 do 3 kg, sa ko­ji­ma su bor­be na la­ga­nom fi­der pri­bo­ru re­dov­no do­no­si­le ve­li­ko uži­va­nje (baš kao i za­ma­ra­nje smu­đa od 3,7 kg, ko­ji je po­ku­pio snop cr­vi­ća na ma­loj udi­ci na pred­ve­zu od naj­lo­na de­blji­ne 0,18 mm, ve­ro­vat­no na­kon što je jur­nuo za be­lom ri­bom ko­ja se mu­va­la oko mog mam­ca) ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 649-)