Od dve »nule« do jezerskog rekorda

Po­če­lo je sa­svim slu­čaj­no, de­lom iz ri­bo­lo­vač­ke zna­ti­že­lje a de­lom iz po­tre­be da se pro­ve­re vla­sti­te mo­guć­no­sti. Kre­nu­lo je vr­lo lo­še, sa dve pu­ne go­di­ne bez ijed­ne upe­ca­ne ri­be, što je na­šeg naj­u­spe­šni­jeg tak­mi­ča­ra do­dat­no mo­ti­vi­sa­lo da istra­je u na­sto­ja­nju da pro­na­đe for­mu­lu uspe­ha za lov ša­ra­na na ve­li­koj pla­nin­skoj aku­mu­la­ci­ji. Ipak, sve je preokrenuo dobar savet, a upornost je donela i vi­še ne­go što je oče­ki­vao...

Na Zla­tar­sko je­ze­ro, po­zna­ti­je kao Ko­kin Brod, pr­vi put sam do­šao u le­to 2010, na po­ziv svog do­brog pri­ja­te­lja, ko­ji je tu kam­po­vao, da mu po­ka­žem ka­ko se na je­ze­ru na plo­vak pe­ca be­la ri­ba – plo­ti­ca, klen i kru­pan sko­balj, ko­jih je ta­da tu bi­lo do­sta. Bio sam te go­di­ne tu ne­ko­li­ko pu­ta i svi­de­lo mi se du­bo­ko pla­nin­sko je­ze­ro sa iz­u­zet­no či­stom vo­dom i bo­ga­to ri­bom (bi­lo je, osim po­me­nu­tih vr­sta, i do­sta zla­tov­či­ce, ko­ja se vr­lo le­po lo­vi­la). Za me­ne je to pred­sta­vlja­lo za­ni­mlji­vu pro­me­nu jer sam do ta­da uglav­nom na plo­vak pe­cao na ve­li­kim i br­zim re­ka­ma, kao što je Dri­na, i s tim me u ve­li­koj me­ri i da­nas po­i­sto­ve­ću­ju u tak­mi­čar­skom sve­tu, bu­du­ći da sam mno­ge me­da­lje i svet­ske ti­tu­le osva­jao baš na ta­kvim vo­da­ma i tom teh­ni­kom.

ISKREN DA BU­DEM, O ŠA­RAN­SKOM RI­BO­LO­VU imao sam u to vre­me ne­ga­tiv­na pre­du­be­đe­nja, tj. bio sam uve­re­nja da su ša­ran­dži­je ve­ći­nom do­ko­ni pen­zi­o­ne­ri, ko­ji ne­do­sta­tak ve­šti­ne ba­ra­ta­nja plov­kom na­dok­na­đu­ju ti­me što vi­šak slo­bod­nog vre­me­na tro­še na dre­žda­nje na oba­li u iš­če­ki­va­nju da ša­ran za­gri­ze mam­ce ko­je mu nu­de du­bin­skom teh­ni­kom.

Ali ka­da sam kra­jem 2010. ku­pio plac pet­na­e­stak ki­lo­me­ta­ra od bra­ne je­ze­ra kod Ko­ki­nog Bro­da i tu po­sta­vio kamp, u obli­žnjem za­li­vu sam sva­ko­dnev­no vi­đao do­sta krup­ne ša­ra­ne ko­ji su se iz­ba­ci­va­li, a ne­što da­lje oda­tle su ne­ki lo­kal­ni ri­bo­lov­ci te ri­be iz­u­zet­no le­po pe­ca­li. Tu sam spo­znao da taj ri­bo­lov mo­že da bu­de i di­na­mi­čan i us­pe­šan, a i da mo­gu da se hva­ta­ju baš krup­ni ko­ma­di i ri­be ko­je se me­đu­sob­no mno­go vi­še raz­li­ku­ju po te­ži­ni od onih ka­kve do­no­si pe­ca­nje na plo­vak. Kon­kret­no, na Dri­ni, na ko­joj sam od svih re­ka i ta­da naj­vi­še pe­cao, uglav­nom se lo­ve plo­ti­ce i sko­ba­lji te­ži­ne od 1 do 2 kg, a na dru­gim vo­da­ma i ma­nje, ta­ko da su šan­se da uhva­tiš ri­bu od 6-7 ki­la, ili ne­ku od pre­ko 10, za­ne­mar­lji­vo ma­le, a mo­guć­nost da se oku­šam u bor­bi i sa ta­kvim je­din­ka­ma na šta­pu me je ozbilj­no za­in­tri­gi­ra­la.

Za­to sam u je­sen te 2010. ku­pio naj­kva­li­tet­ni­je šta­po­ve, ma­ši­ni­ce sa slo­bod­nim ho­dom, rod-po­do­ve i osta­lu vr­hun­sku opre­mu, a Bo­ja­na Bo­ja­ni­ća i Želj­ka Si­ra­ra, osva­ja­če ti­tu­le svet­skih pr­va­ka u ša­ran­skom ri­bo­lo­vu, za­mo­lio da mi na­pra­ve naj­bo­lje mo­gu­će boj­li­je po svo­jim kri­te­ri­ju­mi­ma. U zo­ni gde su se ša­ra­ni iz­ba­ci­va­li na­šao sam ne­ki pla­to sa du­bi­nom od oko 6 m, po­sta­vio tu bo­vu i po­čeo da hra­nim ri­bu. Ali sve to na­pro­sto ni­je bi­lo do­volj­no – iako sam imao vr­hun­ski pri­bor i mam­ce, ni­sam do kra­ja te se­zo­ne do­bio ni jed­nog je­di­nog ša­ra­na, a je­dan od po­me­nu­tih kom­ši­ja, ko­ji je pe­cao ne­da­le­ko od me­ne, imao je pe­de­se­tak ko­ma­da te­ških od 3 do 7-8 ki­la.

NA ZLA­TAR­SKOM JE­ZE­RU SE­ZO­NA JE krat­ka, jer se ova aku­mu­la­ci­ja na­la­zi na nad­mor­skoj vi­si­ni od pre­ko 880 me­ta­ra, pa se ša­ran pe­ca od ju­na do sre­di­ne no­vem­bra. Ja za­to tu bo­ra­vim od 15. apri­la do 15. no­vem­bra, po pra­vi­lu od če­tvrt­ka do ne­de­lje, a to­kom po­zne je­se­ni, zi­me i pr­ve po­lo­vi­ne pro­le­ća sam sva­ke sed­mi­ce po 3-4 da­na na Dri­ni. Ta­kav mi je ži­vot­ni i ri­bo­lo­vač­ki tem­po bio i 2011. i 2012. go­di­ne, ali na Ko­ki­nom Bro­du to mi ni­je do­ne­lo ama baš ni­ka­kav re­zul­tat – uda­ra­le su mi na ša­ran­ske mam­ce po­vre­me­no plo­ti­ce i kle­no­vi, a ja sam me­njao boj­li­je, upor­no hra­nio, za­ba­ci­vao, kom­bi­no­vao aro­me... i još ni­sam imao ni­ti jed­nog ulo­vlje­nog ša­ra­na!

U se­zo­nu 2013. kre­nuo sam još čvr­šće re­šen da ko­nač­no poč­nem ša­ra­na da hva­tam, ali i da­lje se dr­že­ći ne­ka­kvih op­štih prin­ci­pa lo­va te ri­be i tvr­do­gla­vo od­bi­ja­ju­ći da pro­bam da sa­znam ka­ko to ra­de lo­kal­ni ri­bo­lov­ci, uklju­ču­ju­ći i onog sa su­sed­ne po­zi­ci­je, ko­ji je i da­lje le­po pro­la­zio, za raz­li­ku od me­ne.

Ali 27. ok­to­bra sam mo­rao se­bi da pri­znam da je od­neo vrag ša­lu i da ako na­sta­vim kao do ta­da vr­lo ve­ro­vat­no ne­ću ni tre­će go­di­ne za­re­dom ulo­vi­ti ša­ra­na. Ta­da se u me­ni ne­što pre­lo­mi­lo, pa sam ski­nuo svo­ju ri­bo­lo­vač­ki kru­nu, osta­vio po­nos po stra­ni i sa fla­šom ra­ki­je pod pa­zu­hom oti­šao do kom­ši­je, da pro­bam da od nje­ga sa­znam bi­lo šta što bi mi mo­glo bi­ti od ko­ri­sti. Bio sam spre­man da mu se odu­žim na bi­lo ko­ji na­čin za sva­ku in­for­ma­ci­ju i sa­vet ko­ji bi mi se uči­ni­li do­brim i po­mo­gli mi da shva­tim gde gre­šim. Za­se­li smo, si­pa­li po ča­ši­cu i kre­nu­li u pri­ču, ko­ja je baš po­tra­ja­la, a ne­gde po­sle po­no­ći se čo­vek otvo­rio, re­kav­ši mi da mu se či­ni, gle­da­ju­ći šta ra­dim, da naj­vi­še gre­šim u iz­bo­ru me­sta, tj. da pe­cam na po­zi­ci­ji gde je du­bi­na pre­ve­li­ka, oko 6 me­ta­ra, a pri­tom na dnu ne­ma ni­če­ga što bi dr­ža­lo ri­bu. Pi­tao sam ga ta­da šta bi tre­ba­lo da tra­žim, a on mi je re­kao da odem na me­sto gde su pod vo­dom osta­ci ne­kog sta­rog tur­skog pu­ta i gde je ne­ka kri­vi­na na ko­joj sa­da na dnu ima krup­nog ka­me­nja, ko­je je po nor­mal­nom vo­do­sta­ju na du­bi­ni od oko tri me­tra.

– Ali da znaš – do­dao je – tu ne smeš da za­ba­cu­ješ, mo­raš da raz­vla­čiš, da ne pla­šiš ri­bu. Ob­ja­snio mi je i gde je tač­no ta lo­ka­ci­ja i re­kao mi ka­ko da na­đem pra­vu du­bi­nu, pri­me­nju­ju­ći nje­gov jed­no­stav­ni re­cept – da na oba­li na kraj ka­na­pa ve­žem ka­men, od­me­rim tri me­tra i on­da spu­štam taj ka­men po­red čam­ca dok ne do­đem u zo­nu gde on do­di­ru­je dno, pa da  za­pam­tim ori­jen­ti­re na oba­li i po­sle tu ba­cam pri­ma­mu i raz­vla­čim si­ste­me.

TE NO­ĆI SAM SE KU­ĆI VRA­TIO iz­me­đu 2 i 3 sa­ta, ozbilj­no pi­jan, ali sam se svoj­ski upi­njao da do­bro za­pam­tim sve što sam čuo, uklju­ču­ju­ći i to da tre­ba da pe­cam na što ve­ćoj da­lji­ni, prak­tič­no uz dru­gu oba­lu, jer se kod me­ne na pla­cu, po kom­ši­ji­noj pro­ce­ni, mno­go ga­la­mi i ima bu­ke od ce­pa­nja dr­va, ko­še­nja tra­ve tri­me­rom itd., što sve pla­ši ša­ra­na, kog on, iz istog raz­lo­ga, pe­ca na oko 150 m od svo­je vi­ken­di­ce.

Još je bio de­beo mrak ka­da sam tog ju­tra pre­šao čam­cem do dru­ge oba­le i na­kon ba­ca­nja pri­ma­me spu­stio si­ste­me na dno, pa se vra­tio na »svo­ju« oba­lu, a ni­je se raz­da­ni­lo ni ka­da je je­dan od sig­na­li­za­to­ra po­čeo da svi­ra. I da­lje oša­mu­ćen od sil­ne po­pi­je­ne ra­ki­je u pr­vi mah sam bio ube­đen da ha­lu­ci­ni­ram i da mi to za­pra­vo zu­ji u gla­vi, ta­ko da sam se čak ob­ra­do­vao ka­da je pi­šta­nje pre­sta­lo, ali tre­nu­tak ka­sni­je po­če­lo je po­no­vo! Ta­da sam već shva­tio da imam uda­rac, pa sam sko­čio, zgra­bio štap i upe­cao svog pr­vog ša­ra­na 2013. go­di­ne i ujed­no pr­vog na Ko­ki­nom Bro­du! Do kra­ja te se­zo­ne uhva­tio sam još jed­nog, i to 14. no­vem­bra.

SA­DA JE VEĆ SVE BI­LO DO­STA LAK­ŠE jer sam imao mno­go ja­sni­ju pred­sta­vu šta tre­ba da ra­dim da bih se mo­gao na­da­ti uspe­hu. Na­red­ne, 2014. go­di­ne sam upe­cao tri ša­ra­na, što je pred­sta­vlja­lo ma­li na­pre­dak i da­lo mi do­dat­ni elan, jer je bi­lo pri­met­no da su te ri­be, ko­je su uba­če­ne de­ve­de­se­tih go­di­na i sa­da su već te­ži­nom po­če­le da pre­la­ze 10 kg, po­sta­ja­le sve mu­dri­je, pa je kom­ši­ja imao ne­što sla­bi­ju se­zo­nu ne­go ra­ni­je. Ja sam to shva­tio kao si­gu­ran znak da ne­što tre­ba da se me­nja, pa sam na­sto­je­ći da se dr­žim onih osnov­nih pra­vi­la za ko­ja sam utvr­dio da su do­bra po­čeo da do­da­jem ne­ke ele­men­te pre­ma svom is­ku­stvu i ose­ća­ju, do­vi­ja­ju­ći se u tra­že­nju na­či­na da ih ne­ka­ko is­pro­vo­ci­ram.

Te go­di­ne de­si­la se jed­na na­o­ko sit­na stvar, ko­ja je mo­žda i pre­lom­no uti­ca­la na to da se još ozbilj­ni­je i stra­stve­ni­je po­sve­tim lo­vu ša­ra­na. Pr­vi ko­mad sam uhva­tio po­čet­kom sep­tem­bra, u iz­u­zet­no bi­stroj vo­di, i dok sam ga di­zao sa du­bi­ne od 5-6 m, u jed­nom tre­nut­ku su nam se po­gle­di sre­li i ja sam pro­sto vi­deo iz oči­ju te za me­ne ta­da ogrom­ne ri­be, te­ške 9 kg, da je pro­tiv­nik istin­ski do­sto­jan po­što­va­nja, kog ni­je mo­gu­će nad­mu­dri­ti i sa­vla­da­ti bez ve­li­kog tru­da i po­sve­će­no­sti. Ta­ko sam pre­šao put od čo­ve­ka ko­ji je naj­pre mi­slio da je ša­ran­ski ri­bo­lov »bo­za«, pre­ko ina­dži­je ko­ji je dve go­di­ne upor­no bez re­zul­ta­ta pe­cao na isti na­čin, ne po­ku­ša­va­ju­ći su­štin­ski da shva­ti gde gre­ši, dok ni­je ko­nač­no u se­bi pre­lo­mio da va­lja po­slu­ša­ti is­ku­sni­je i uspe­šni­je, da bi u ča­su ri­bo­lo­vač­kog pro­sve­tlje­nja shva­tio da je po­stao ša­ran­dži­ja, iz po­što­va­nja pre­ma is­pr­va ne­pra­ved­no pot­ce­nje­noj ri­bi, a prak­tič­no u inat sa­mom pret­hod­nom se­bi. Od ta­da do da­nas pro­šlo je vi­še od de­ce­ni­je i ja sam ste­kao mno­go is­ku­stva na ovoj vo­di. Shva­tio sam mno­go to­ga u ve­zi sa ša­ra­nom i na­či­nom na ko­ji se tu mo­ra pe­ca­ti. Pro­na­šao sam svoj pri­stup, ko­ji s vre­me­nom po­ste­pe­no pri­la­go­đa­vam i me­njam – bez pre­te­ri­va­nja mo­gu da ka­žem da da­je od­lič­ne re­zul­ta­te, pa iz tog ugla mo­gu i da su­mi­ram naj­va­žni­ja za­pa­ža­nja.

CI­LJA­NI LOV ŠA­RA­NA NA DI­VLJOJ VO­DI kao što je Zla­tar­sko je­ze­ro iz vi­še raz­lo­ga ni­je ni­ma­lo lak... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 644-)