Bikovi blizu, deverike daleko

Ve­li­ka kon­cen­tra­ci­ja tol­sto­lo­bi­ka na ne­kom te­re­nu naj­če­šće zna­či da se tu te­ško mo­že­mo na­da­ti iole bo­ljem ulo­vu ma ko­je dru­ge ri­bo­lov­no atrak­tiv­ne vr­ste. No i od tog pra­vi­la, kao i od mno­gih dru­gih u ri­bo­lo­vu, po­sto­ji bar po­ne­ki iz­u­ze­tak

To­kom ovog le­ta sko­ro sva­ke ne­de­lje bar jed­nom sam išao na Sa­vu ili Ta­miš. Ali za raz­li­ku od ra­ni­jih se­zo­na, ni­sam se od­lu­či­vao za ne­ke uda­lje­ne de­sti­na­ci­je već sam na Sa­vi uglav­nom lo­vio na ne­kom od iz­gled­nih me­sta ne­da­le­ko od Be­o­gra­da. Ina­če vo­lim da me­njam te­re­ne, no ta pe­ca­nja u po­sled­njih par me­se­ci ni­su uvek bi­la jed­no­stav­na, pre sve­ga za­to što su pro­me­ne vo­do­sta­ja ove ve­li­ke re­ke a i od­la­sci na sa­mo ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra uda­lje­ne lo­ka­ci­je či­ni­li sva­ko od njih dru­ga­či­jim i iza­zov­nim, bez ob­zi­ra na to što se sko­ro svu­da naj­vi­še lo­vi­la plo­ti­ca (i to pre­te­žno krup­na), ko­ja je me­ni i pri­ja­te­lji­ma ko­ji su išli sa mnom i bi­la ci­lja­na ri­ba.

ME­ĐU­TIM, NEO­ČE­KI­VA­NO JE IS­KR­SLA PRI­LI­KA za iza­zov­ni ri­bo­lov dru­ge ci­pri­nid­ne vr­ste. Na­i­me, pri­ja­telj Dra­gan Dra­škić mi je pred­lo­žio da u dru­goj po­lo­vi­ni av­gu­sta jed­nog da­na do­đem da pe­ca­mo za­jed­no sa nje­go­vog spla­va ve­za­nog uz de­snu oba­lu Sa­ve kod Um­ke (dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no od Be­o­gra­da), što me je ve­o­ma iz­ne­na­di­lo jer sam znao da je tih da­na od­lič­no hva­tao krup­ne tol­sto­lo­bi­ke, a ka­da ta ri­ba ra­di, pe­ca­nje be­le ri­be na bi­lo ko­ji na­čin, pa i fi­der teh­ni­kom, po­sta­je go­to­vo ne­mo­gu­ća mi­si­ja. No zna­ju­ći da to mi­slim, Dra­gan je od­mah do­dao da je ovog pu­ta si­tu­a­ci­ja dru­ga­či­ja jer je »bi­ko­ve« hra­nio i lo­vio uz sa­mu ivi­cu spla­va, a pri­tom je uočio da se be­la ri­ba iz­ba­cu­je do­sta da­le­ko, na da­lji­ni ve­ćoj od 30 m. Iako je ret­ko za­ba­ci­vao svo­je fi­der šta­po­ve, ipak je uspe­vao da za krat­ko vre­me uhva­ti ne­ke le­pe de­ve­ri­ke, iz če­ga je za­klju­čio da bi ozbilj­ni­ji pri­stup mo­gao da re­zul­ti­ra još bo­ljim ulo­vom. A po­što ni­sam hteo da raz­o­ča­ram pri­ja­te­lja, ozbilj­no sam se po­sve­tio pri­pre­ma­ma.

ZA PO­ČE­TAK, OBEZ­BE­DIO SAM DO­VOLJ­NU ko­li­či­nu ži­vih i mr­tvih ša­re­nih me­snih  cr­va i pin­ki­ja, ali sam po­neo i vi­še ku­ti­ji­ca sa vaf­te­ri­ma ra­znih bo­ja, aro­ma i ve­li­či­na, za slu­čaj da cr­vi­ći i pin­ki­ji de­ve­ri­ka­ma ne bu­du do­volj­no za­ni­mlji­vi.

Uz to, kao i uvek, po­seb­nu pa­žnju sam po­sve­tio pri­pre­mi hra­ne, ko­ju sam ovog pu­ta na­pra­vio od ne­što vi­še sa­sto­ja­ka ne­go obič­no. Na­i­me, pri­ja­telj Ba­ne Kr­zna­rić na pro­bu mi je dao no­vu pri­ma­mu Ma­xi Ba­its Big Fish Su­per Bre­am Gold, na­me­nje­nu upra­vo de­ve­ri­ki, i ukrat­ko mi opi­sao ka­ko se po­na­ša, a ja sam, da bih sme­su uči­nio inert­ni­jom (na šta de­ve­ri­ka po pra­vi­lu do­bro re­a­gu­je), kao dru­gu kom­po­nen­tu uzeo do­bro mi po­zna­tu sme­su Van den Eynde Re­cord Bre­am, dok je osno­vu či­ni­la Ma­xi Ba­its Ul­tra Fast Feed Ka­ra­me­la, sa ko­jom sam već le­po pro­la­zio. Na­rav­no, za te­ku­ću vo­du, ka­kva je Sa­va, u mo­joj pri­ma­mi oba­ve­zan je udeo te­ške ze­mlje, a ovog pu­ta sam se od­lu­čio za Ma­xi Ba­its Yel­low He­avy. Po­neo sam i za­vid­nu ko­li­či­nu ku­ku­ru­za še­ćer­ca i ku­va­ne ko­no­plje, sa ci­ljem da do­da­ju­ći ih u hra­ni­li­cu pro­bam da pri­vu­čem ne­što krup­ni­ju ri­bu.

NA SPLA­VU SMO DRA­GAN I JA NA­PRA­VI­LI UOBI­ČA­JE­NI ras­po­red – on je za­u­zeo uz­vod­ni (le­vi) ćo­šak, dok sam ja svo­ju fi­der sto­li­cu i tri­pod po­sta­vio de­sno (niz­vod­no). Sa za­ni­ma­njem sam gle­dao ka­ko moj pri­ja­telj hra­nu, ko­ju je pri­pre­mio po sop­stve­nom re­cep­tu, u vi­du ku­gli ba­ca u vo­du, bli­zu ogra­de spla­va, na ra­ni­je for­mi­ra­no hra­ni­li­šte, pa po­tom istom sme­som pu­ni svo­je ži­ča­ne hra­ni­li­ce na si­ste­mi­ma sa krat­kim pred­ve­zi­ma i ve­li­kim ša­ran­skim udi­ca­ma na­mam­če­nim ku­gli­ca­ma sti­ro­po­ra. Tol­sto­lo­bi­ci su br­zo po­če­li da mu se ja­vlja­ju, a po­seb­no mi se svi­de­lo to što su svi uda­ra­li kao i bi­lo ko­ja dru­ga krup­na ri­ba ko­ja se pe­ca du­bin­skim me­to­dom i svi su bi­li uhva­će­ni udi­com za usta.

JA SAM HRA­NI­LI­ŠTE BR­ZO FOR­MI­RAO, ČE­STO ZA­BA­CU­JU­ĆI pu­ne ka­ve­zne hra­ni­li­ce sa ote­ža­njem od 70 g na uda­lje­nost od 36 m. Po­sle ne­ko­li­ko »pe­še­va« (gla­vo­ča) i... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 644-)