Riba radi i kad voda stoji

Za mno­ge od nas le­to je udar­ni deo ri­bo­lo­vač­ke se­zo­ne, vi­še zbog to­ga što ta­da ima­mo naj­vi­še vre­me­na za pe­ca­nje ne­go za­to što ri­ba ta­da naj­bo­lje ra­di. Du­žim bo­rav­ci­ma na vo­di na­dok­na­đu­je­mo u ve­li­koj me­ri to što ni hi­dro­lo­ški uslo­vi ni vre­men­ske pri­li­ke za­pra­vo naj­če­šće ni­su ide­al­ni, ali za do­bar ulov po­treb­no je i do­bro se spre­mi­ti i na­pra­vi­ti naj­bo­lju tak­ti­ku s ob­zi­rom na okol­no­sti

Odav­no mi je po­sta­lo sa­svim ja­sno da dru­štve­ne mre­že ni­su naj­po­u­zda­ni­ji iz­vor in­for­ma­ci­ja u mno­gim sfe­ra­ma ži­vo­ta, pa i u ri­bo­lo­vu. Ali ne­ma spo­ra ni da onaj ko re­dov­no i pa­žlji­vo pra­ti ob­ja­ve u na­šim ri­bo­lo­vač­kim gru­pa­ma mo­že do­sta to­ga sa­zna­ti, po­go­to­vo ako ume da či­ta »iz­me­đu re­do­va«, tj. ako ne uzi­ma zdra­vo za go­to­vo sve što vi­di, već to »fil­tri­ra«, tj. tu­ma­či na od­go­va­ra­ju­ći na­čin, za­vi­sno od to­ga ko je iz­vor in­for­ma­ci­je, jer se u ov­da­šnjim ri­bo­lo­vač­kim kru­go­vi­ma stva­ri br­zo is­kri­sta­li­šu, bar po pi­ta­nju to­ga ko­li­ko se mo­že ve­ro­va­ti oni­ma ko­ji su po­seb­no ak­tiv­ni na in­ter­ne­tu i ka­ko ko od ta­kvih »mo­di­fi­ku­je« in­for­ma­ci­je da bi re­kao ono što mu od­go­va­ra a pri­krio ono što ne že­li da dru­gi iz nje­go­vih ob­ja­va sa­zna­ju.

ALI IAKO MI­SLIM DA SE DO­STA DO­BRO SNA­LA­ZIM u toj »in­for­ma­tiv­noj džun­gli«, za me­ne ipak i da­lje ne­za­men­lji­ve osta­ju in­for­ma­ci­je ko­je do­bi­jam di­rekt­no od ri­bo­lo­va­ca u ko­je imam po­ve­re­nja i u či­ji sud i pre­ci­znost za­pa­ža­nja ne sum­njam. A po to­me su­de­ći, pr­vi deo ovog le­ta ni­je is­pu­nio oče­ki­va­nja ve­ći­ne ov­da­šnjih ri­bo­lo­va­ca, i to ne sa­mo pa­si­o­ni­ra­nih fi­de­ra­ša već i bar jed­na­ko ve­li­kog (ako ne i ve­ćeg) bro­ja onih ko­ji pe­ca­ju dru­gim teh­ni­ka­ma. Kri­vac za to uglav­nom su pri­rod­ni fak­to­ri na ko­je ne mo­že­mo uti­ca­ti – pre sve­ga ve­li­ke vru­ći­ne i ni­ski vo­do­sta­ji ve­ći­ne re­ka, ali i slab pro­tok, ko­ji bez sum­nje ta­ko­đe ne­ga­tiv­no uti­če na ak­tiv­nost ri­be u re­ka­ma, po­seb­no u do­njim to­ko­vi­ma ma­njih te­ku­ći­ca ko­je se uli­va­ju u na­še naj­ve­će re­ke – Du­nav, Ti­su i Sa­vu. Na­i­me, ka­da su ve­li­ke re­ke vi­so­ke, a pri­to­ke ni­že, do­la­zi do uspo­ra­va­nja to­ka tih ma­njih te­ku­ći­ca (zbog stva­ra­nja tzv. upo­ra na ušću). Na­rav­no, i bra­ne, ta­mo gde ih ima, uti­ču na br­zi­nu to­ka, s tim što čo­vek u pot­pu­no­sti kon­tro­li­še re­žim nji­ho­vog ra­da, da­ka­ko ni­ka­da ne vo­de­ći pri­tom ra­ču­na o uslo­vi­ma za ri­bo­lov, već pre sve­ga o po­tre­ba­ma pri­vre­de (pro­iz­vod­nje stru­je) i po­ljo­pri­vre­de (tj. o ni­vou ko­ji omo­gu­ća­va op­ti­mal­no na­vod­nja­va­nje use­va uz re­ku). Za nas ri­bo­lov­ce po­sle­di­ce znat­ni­jeg uspo­ra­va­nja to­ka od­no­sno nje­go­vog pot­pu­nog (pri­vre­me­nog) za­u­sta­vlja­nja u su­šti­ni su uvek iste, bez ob­zi­ra na raz­log što do to­ga do­la­zi – ri­ba ta­da sko­ro re­dov­no ra­di sla­bi­je ne­go u nor­mal­nim uslo­vi­ma i mo­ra­mo se mno­go po­tru­di­ti a ne­ret­ko i znat­no od­stu­pi­ti od stan­dard­nog pri­stu­pa ako že­li­mo da ne­što ulo­vi­mo.

Ka­ko su ta uspo­ra­va­nja to­ka sve uče­sta­li­ja na mno­gim te­re­ni­ma na ko­ji­ma u let­njim me­se­ci­ma pe­cam, po­o­dav­no sam ste­kao na­vi­ku da se zbog to­ga ne ner­vi­ram, ali sam i raz­vio stra­te­gi­ju što bo­ljeg pri­la­go­đa­va­nja. Ni ta­ko mi ulo­vi naj­če­šće ni­su baš kao pro­seč­ni u nor­mal­nim uslo­vi­ma, ali uz do­sta tru­da mo­gu bi­ti bar za­do­vo­lja­va­ju­ći i znat­no bo­lji ne­go kod ko­le­ga ko­je se po­na­ša­ju kao da je sta­nje »re­dov­no«.

SA ZA­NE­MAR­LJI­VO SLA­BIM PRO­TO­KOM, tj. sko­ro sta­ja­ćom vo­dom, su­o­čio sam se u ne­ko­li­ko na­vra­ta ovog le­ta (na Ti­si kod Kni­ća­ni­na, Ta­mi­šu kod Sa­ku­la itd.) i o to­me sam i pi­sao. Za­jed­nič­ko za sve ta­kve si­tu­a­ci­je je da ri­ba, po pra­vi­lu, ni­je pri ape­ti­tu, tj. sla­bo je za­in­te­re­so­va­na za je­lo, šta god da joj po­nu­di­mo. Me­đu­tim, de­ša­va­lo mi se da uz pri­me­nu ose­tlji­vih si­ste­ma uspem da na uzi­ma­nje me­snih ma­ma­ca na Ti­si is­pro­vo­ci­ram ri­be ko­je u sa­svim spo­roj vo­di pre sve­ga tra­že me­sta gde ima do­volj­no ki­se­o­ni­ka (a na toj re­ci su le­ti to po­zi­ci­je sa du­bi­nom od sko­ro 15 m). S dru­ge stra­ne, sa­svim su­prot­no to­me, na pli­ćim re­ka­ma, ka­kav je re­ci­mo Ta­miš kod Sa­ku­la, za le­tar­gič­nu ri­bu, u vo­di ko­ja du­že vre­me go­to­vo uop­šte ne te­če, vaf­ter po­nu­đen na tr­nu is­pod udi­ce na vr­lo krat­kom pred­ve­zu i na si­ste­mu sa me­tod hra­ni­li­com rav­nog dna (tzv. flet ti­pa) mno­go je pri­vlač­ni­ji od bi­lo kog pri­rod­nog me­snog mam­ca.

IMA­JU­ĆI GO­RE PO­ME­NU­TO OVO­GO­DI­ŠNJE TA­MI­ŠKO is­ku­stvo u vi­du, po­čet­kom av­gu­sta po­se­tio sam po­no­vo mo­je pri­ja­te­lje Cvet­ka i Anu Stan­ko­vić, ko­ji već ne­ko­li­ko ne­de­lja kam­pu­ju na oba­li kod Sa­ku­la. Ka­ko me je Cvet­ko una­pred oba­ve­stio da se od mog pro­šlog pe­ca­nja na tom te­re­nu ni­šta ni­je pro­me­nio, znao sam ka­ko da se ovog pu­ta spre­mim.

Na­i­me, pret­hod­no pe­ca­nje po­ka­za­lo mi je da na­kon ju­tar­njeg cu­ga ri­ba pre­sta­je da uzi­ma me­sne mam­ce po­nu­đe­ne na kla­sič­nim reč­nim si­ste­mi­ma sa du­žim pred­ve­zom is­pod ka­ve­zne hra­ni­li­ce i na­da­lje re­a­gu­je sa­mo na me­tod pre­zen­ta­ci­ju. Za­to sam ovog pu­ta od ku­će po­neo dva na­mon­ti­ra­na kom­ple­ta sa po dva šta­pa raz­li­či­te na­me­ne – u gar­ni­tu­ri za »ka­ve­zni fi­der« bi­la su dva 3,6 m du­ga šta­pa Tra­buc­co Sygnum, te­ži­ne ba­ca­nja 90 g, dok su dru­gi set či­ni­li Tra­buc­co Se­lec­tor i Ben­zar La­ke, oba du­ži­ne 3,9 m i na­me­nje­na za me­tod pri­stup. Na pr­vom kom­ple­tu bi­le su ka­ve­zne AS hra­ni­li­ce sa »kram­po­ni­ma« i ote­ža­njem od 40 g, a na dru­gom »flet« hra­ni­li­ce, sa ote­ža­njem od 45 g. Vo­da je bi­la to­li­ko spo­ra da si­gur­no ne bi po­me­ra­la ni lak­še hra­ni­li­ce, ali ja iz na­vi­ke na re­ka­ma mo­de­le ma­njih te­ži­na uop­šte ne ko­ri­stim.

IAKO SE NA SKO­RO SVA­KOM PE­CA­NJU su­o­či­mo bar sa po­ne­kim iz­ne­na­đe­njem, ovog pu­ta to­ga ni­je bi­lo – bu­kval­no se sve de­ša­va­lo u skla­du sa mo­jim pred­vi­đa­nji­ma i uslo­vi­ma ko­je sam za­te­kao. Mal­te­ne od sva­nu­ća, po­sle sa­mo ne­ko­li­ko sit­ni­jih de­ve­ri­ka, kre­nu­le su krup­ni­je, ko­je su agre­siv­no uzi­ma­la kom­bi­na­ci­ju be­lih me­snih cr­vi­ća i pin­ki­ja (če­sto vr­lo lov­nu na Ta­mi­šu), da bi po­sle sat i po do dva na­stao »ta­jac« – tač­ni­je, ja­vlja­li su se ne­ko vre­me sa­mo »peš« (gla­voč) i po­ko­ja »lep­tir­ka« (sit­na be­la ri­ba).

No bu­du­ći da sam to i oče­ki­vao (ka­ko go­re već na­pi­sah), ovog pu­ta ni­sam gu­bio vre­me na za­me­nu »ka­ve­znih« si­ste­ma oni­ma me­tod ti­pa, već sam jed­no­stav­no iz­va­dio iz vo­de oba fi­de­ra na ko­ja sam do ta­da pe­cao i pri­hva­tio se već sprem­nih me­tod šta­po­va. I to se br­zo is­pla­ti­lo, jer sam ma­lo po pro­me­ni pri­stu­pa, kao i na pret­hod­nom pe­ca­nju, po­no­vo po­čeo da do­bi­jam krup­ni­ju ri­bu.

DE­SI­LO SE I OVOG PU­TA TO da ne »pro­ra­de« od­mah oba šta­pa. Ne­ko vre­me ri­bu je da­vao sa­mo onaj de­sni... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 643-)