Ribočuvari, putari i smetlari

Uz broj­ne la­ko ra­zu­mlji­ve raz­lo­ge za to što do­bar deo ov­da­šnjih ri­bo­lo­va­ca sma­tra po­sled­nje po­sku­plje­nje do­zvo­la pot­pu­no neo­prav­da­nim če­sto se mo­gu ču­ti i bar tri o ko­ji­ma naj­bla­že re­če­no ne po­sto­ji je­din­stve­no mi­šlje­nje

Sko­ro dva me­se­ca ot­ka­ko je ob­ja­vlje­na od­lu­ka o no­vim ce­na­ma ri­bo­lo­vač­kih do­zvo­la u Sr­bi­ji, vi­šim za oko 30 po­sto od do­sa­da­šnjih, či­ni se da se ne­za­do­volj­stvo ri­bo­lo­va­ca ni­je ni naj­ma­nje sti­ša­lo. Vi­di se to po ve­o­ma broj­nim žu­strim re­ak­ci­ja­ma na dru­štve­nim mre­ža­ma is­ka­za­nim u ko­men­ta­ri­ma na ob­ja­ve o po­čet­ku pro­da­je ri­bo­lov­ni­ca, ko­je su u udru­že­nja i pro­dav­ni­ce ovog pu­ta sti­gle još kra­jem pr­ve po­lo­vi­ne de­cem­bra.

NAJ­VI­ŠE JE RI­BO­LO­VA­CA KO­JI SMA­TRA­JU da je po­ve­ća­nje ce­ne u pot­pu­noj ne­sra­zme­ri i sa sta­njem ri­bljeg fon­da (tj. s tim ko­li­ko ri­be mo­gu da upe­ca­ju) i sa ve­o­ma ras­pro­stra­nje­nom ri­bo­kra­đom. Za nju se, da­ka­ko, od­go­vor­nost pre sve­ga pri­pi­su­je lo­šem ra­du ko­ri­sni­ka, tj. nji­ho­vih ču­var­skih slu­žbi, za ko­je ve­ći­na ne­za­do­volj­nih tvr­di da se na nji­ho­vom te­re­nu even­tu­al­no po­ja­vlju­ju po­čet­kom go­di­ne, ka­da tre­ba na­te­ra­ti ri­bo­lov­ce da ku­pe do­zvo­le, dok ih po­sle ne­ma ni od ko­ro­va, ali ni­su ret­ki ni oni ko­ji tvr­de da ri­bo­ču­va­ri bla­go­na­klo­no gle­da­ju na lo­po­vluk, tj. da su »u di­lu« s ri­bo­kra­di­ca­ma, za šta ni­ko ne nu­di ni­ka­kve iole kon­kret­ni­je do­ka­ze od »čuo sam«, »pri­ča se« i »to svi zna­ju«.

IMA, NA­RAV­NO, I ONIH KO­JI NE ULA­ZE­ĆI uop­šte u ana­li­zu sta­nja na vo­da­ma sma­tra­ju da do­zvo­le na­pro­sto ni­su sme­le da po­sku­pe u si­tu­a­ci­ji ka­da ve­ći­na ce­na me­se­ci­ma di­vlja i ka­da rast pla­ta i pen­zi­ja ne pra­ti ve­li­ko uve­ća­nje tro­ško­va ži­vo­ta, ta­ko da bi mno­gi­ma bi­lo te­ško da do­zvo­lu za 2024. ku­pe i po onoj ce­ni ko­ja je va­ži­la za 2023.

RE­AL­NA RA­ČU­NI­CA PAK GO­VO­RI DA ĆE i sa ovim, za mno­ge kup­ce do­zvo­la te­ško pri­hva­tlji­vim po­ve­ća­njem ko­ri­sni­ci ko­ji sa­ve­sno oba­vlja­ju svoj po­sao te­ško mo­ći da odr­že istu uče­sta­lost kon­tro­la i isti broj za­po­sle­nih, tj. da po­kri­ju tro­ško­ve dra­stič­no sku­pljeg go­ri­va za slu­žbe­na vo­zi­la i sve osta­le iz­dat­ke ko­ji su od pret­hod­nog po­sku­plje­nja ri­bo­lov­ni­ca sko­či­li znat­no vi­še. Ali da oni ko­ji od­lu­ču­ju o ce­ni do­zvo­la iole obra­ća­ju pa­žnju na »glas na­ro­da«, ve­ru­jem da bi pro­ba­li da na­đu na­čin da do­zvo­le ne po­sku­pe ili da to uve­ća­nje ce­na bu­de sim­bo­lič­no a da ču­va­nje vo­da 2024. bu­de una­pre­đe­no ili bar na istom ni­vou kao do sa­da (ta­mo gde je bi­lo ma­kar so­lid­no). Na­ža­lost, re­klo bi se da to ni­ko­me od nad­le­žnih ni­je bi­lo ni na kraj pa­me­ti, jer je iz­o­stao čak i po­ku­šaj bi­lo ka­kvog ob­ja­šnje­nja iz re­sor­nog mi­ni­star­stva i nad­le­žnih slu­žbi ve­ći­ne ko­ri­sni­ka, pa čak ni­je bi­lo ni kur­to­a­znih obe­ća­nja da će po­ve­ća­ne ce­ne re­zul­ti­ra­ti bar po­ku­ša­jem da se ri­blji fond uve­ća, da kon­tro­le bu­du uče­sta­li­je a lo­po­vlu­ka na vo­da­ma ma­nje.

ME­ĐU­TIM, PRI­MET­NO JE DA SE PRO­TIV po­sku­plje­nja bu­ni i po­do­sta ko­le­ga sa pod­ruč­ja na ko­ji­ma ima vi­še ri­be od srp­skog pro­se­ka i ko­ji se ne ža­le na ret­ko po­ja­vlji­va­nje ri­bo­ču­va­ra. I tu ima do­sta onih ko­ji tvr­de da za sle­de­ću go­di­nu ne­će ku­pi­ti do­zvo­lu, pri če­mu se bu­kval­no na pr­ste mo­gu iz­bro­ja­ti oni ko­ji na­gla­ša­va­ju da to zna­či da ne­će ni pe­ca­ti, dok osta­li ve­ći­nom is­ti­ču da će na vo­du ići isto kao i do sa­da, ali da za to ne že­le da pla­te ni­šta vi­še od even­tu­al­ne dnev­ne do­zvo­le ka­da ri­bo­ču­va­ri na­i­đu. To na­sto­ja­nje da se ga­la­mom i na­vod­nom bri­gom za op­šte do­bro po­kri­je po­ku­šaj da se na ne­le­ga­lan na­čin ne­što uća­ri ja­sno uka­zu­je na do­sta ras­pro­stra­njen sit­no­ši­ćar­džij­ski men­tal­ni sklop, ali to ni­je ni­šta no­vo ni­ti po­seb­no in­te­re­sant­no, jer se s tim su­sre­će­mo na sko­ro sva­kom ko­ra­ku. No ve­o­ma su za­ni­mlji­ve pri­med­be ve­ći­ne ta­kvih, tj. ar­gu­men­ti ko­ji­ma oni oprav­da­va­ju svo­je pro­ti­vlje­nje.

MA­LI BROJ NJIH ŽA­LI SE NA PRE­TE­RA­NU rev­nost ču­va­ra (ko­ji ne to­le­ri­šu vi­šak šta­po­va, za­dr­ža­nu ri­bu is­pod me­re ili u lo­vo­sta­ju, pre­ko­mer­ni ulov itd.). Znat­no je vi­še onih ko­ji se po­zi­va­ju na to da na te­re­ni­ma na ko­je oni idu go­di­na­ma (ili de­ce­ni­ja­ma) ni­je bi­lo ni­ka­kvog po­ri­blja­va­nja; a iz­ne­na­đu­ju­će su broj­ni i oni ko­ji su na­vod­no po­seb­no ne­za­do­volj­ni zbog to­ga što na oba­la­ma i u vo­di ima mno­go sme­ća ko­je ču­va­ri ne sku­plja­ju, kao i zbog to­ga što su pri­la­zni pu­te­vi iz­gled­nim po­zi­ci­ja­ma u lo­šem sta­nju, dok su sa­ma me­sta ne­u­re­đe­na, tj. sa str­mom ili ne­rav­nom oba­lom i za­ra­sla u ši­blje i tra­vu, pa je sa njih ne­u­dob­no pe­ca­ti, o če­mu kon­tro­lo­ri ta­ko­đe uop­šte ne vo­de ra­ču­na i ni­šta ne ra­de da im omo­gu­će udob­nost ka­kvu sma­tra­ju da za­slu­žu­ju na osno­vu pla­će­ne do­zvo­le!?

UZ PU­NO RAZ­U­ME­VA­NJE OGOR­ČE­NO­STI ri­bo­lo­va­ca op­štim lo­šim sta­njem na ri­bo­lov­nim vo­da­ma na ko­ji­ma pla­ća­njem do­zvo­le sti­če­mo pra­vo da pe­ca­mo (pa i da tra­ži­mo da o nji­ma svi nad­le­žni vo­de ra­ču­na, u okvi­ru svo­jih ovla­šće­nja i za­du­že­nja), a kao čo­vek ko­ji je sa­mo u ovom li­stu na­pi­sao ne­ko­li­ko sto­ti­na tek­sto­va u ko­ji­ma su iz ra­znih raz­lo­ga kri­ti­ko­va­ni prak­tič­no svi ko­ri­sni­ci ri­bar­skih pod­ruč­ja u Sr­bi­ji, sma­tram svo­jom du­žno­šću da u ne­mo­guć­no­sti da re­a­gu­jem na sve po­je­di­nač­ne ko­men­ta­re ma­kar ov­de na­pi­šem ko­ju o tim pri­med­ba­ma.

PO­RI­BLJA­VA­NJA RI­BO­LOV­NIH VO­DA za­i­sta ima ma­lo, ali za to re­al­no naj­ma­nju od­go­vor­nost sno­se ko­ri­sni­ci. Re­pu­bli­ka Sr­bi­ja, na­i­me, odav­no je pri­hva­ti­la evrop­sku stra­te­gi­ju oču­va­nja autoh­to­ne flo­re i fa­u­ne, od­no­sno su­zbi­ja­nja i kon­tro­le aloh­to­nih in­va­ziv­nih vr­sta, pa je za­ko­nom za­bra­ni­la uno­še­nje ri­bljih vr­sta ko­je ni­su pri­rod­nim pu­tem do­spe­le u na­še vo­de. Za­to od 2009. go­di­ne na­o­va­mo ni­je do­zvo­lje­no uba­ci­va­nje ba­bu­ške, amu­ra, ba­sa, rib­njač­kog ša­ra­na i dru­gih aloh­to­nih vr­sta (na­rav­no i tol­sto­lo­bi­ka, ali on je odav­no po­čeo da se pri­rod­no iz­u­zet­no uspe­šno mre­sti, pa bi bi­lo pot­pu­no be­smi­sle­no još ga i ve­štač­ki uno­si­ti). Na­rav­no, do­zvo­lje­no bi bi­lo po­ri­blja­va­ti vo­de autoh­to­nim vr­sta­ma ri­ba, ali je to ve­o­ma te­ško iz­vo­dlji­vo bu­du­ći da se u na­šim rib­nja­ci­ma prak­tič­no sa­mo ša­ran mo­že na­ba­vi­ti u ve­li­kim ko­li­či­na­ma, po­toč­na pa­strm­ka se uz­ga­ja u par ve­štač­kih mre­sti­li­šta, a od osta­lih ri­ba ko­ji­ma bi se vo­de mo­gle ve­štač­ki obo­ga­ći­va­ti na tr­ži­štu se, ko­li­ko mi je po­zna­to, mo­že pro­na­ći ne­što ma­lo smu­đa (ko­ji se u vo­de uno­si uba­ci­va­njem gne­zda sa oplo­đe­nom ikrom), so­ma, štu­ke, a na­vod­no po­vre­me­no i de­ve­ri­ke, dok dru­ge vr­ste ri­ba ni­ko ne ga­ji kod nas.

NO CI­NI­CI NA TO DO­DA­JU DA ČI­NJE­NI­CA da pro­iz­vod­nje mno­gih autoh­to­nih ri­bljih vr­sta u rib­nja­ci­ma i mre­sti­li­šti­ma u Sr­bi­ji uop­šte ne­ma i ni­je pro­blem, jer sre­ćom po ko­ri­sni­ke, oba­ve­zne ri­bar­ske osno­ve (ko­je po za­ko­nu mo­ra­ju ima­ti i ko­je za njih po tr­ži­šnim uslo­vi­ma ra­di ne­ko­li­ko od dr­ža­ve ovla­šće­nih in­sti­tu­ci­ja) ne­kim ču­dom re­dov­no po­ka­zu­ju da u svim vo­da­ma sko­ro svih ri­ba ima sa­svim do­volj­no, te da su even­tu­al­no po­treb­na sa­mo mi­ni­mal­na po­ri­blja­va­nja, i to onim vr­sta­ma ko­je se u na­šim rib­nja­ci­ma mo­gu na­ba­vi­ti. Osta­vljam va­ma ko­ji ovo či­ta­te da za­klju­či­te ka­ko su se koc­ki­ce po ovom pi­ta­nju ta­ko do­bro slo­ži­le za ko­ri­sni­ke, a ja sa­mo kon­sta­tu­jem da za taj »sreć­ni sti­caj okol­no­sti« oni ipak ni­su naj­za­slu­žni­ji (ili naj­kri­vlji) i da će sva­ko re­a­lan raz­u­me­ti za­što se baš ne lo­me da se iz­bo­re za to da se ova oblast dru­ga­či­je ure­di.

MA­DA BI, NA­RAV­NO, BEZ OB­ZI­RA NA TO šta ana­li­ze struč­nja­ka po­ka­zu­ju, bi­lo pot­pu­no nor­mal­no i ra­ci­o­nal­no da se svi ko­ri­sni­ci što vi­še an­ga­žu­ju na ču­va­nju mre­sta ri­ba, kao i na kon­ti­nu­i­ra­noj po­seb­noj za­šti­ti mre­sti­li­šta i plo­di­šta, jer je to da­le­ko naj­pro­duk­tiv­ni­ji i naj­jef­ti­ni­ji na­čin da se ri­blji fond re­al­no uve­ća­va iz go­di­ne u go­di­nu, što bi, da­ka­ko, do­no­si­lo i ve­ći broj pro­da­tih do­zvo­la, pa ti­me i ve­će pri­ho­de onom ko ri­bo­lov­ni­ce za kon­kret­no pod­ruč­je iz­da­je. Na­ža­lost, po­seb­nu pa­žnju mre­snim zo­na­ma i ču­va­nju mre­sta go­di­na­ma re­dov­no po­kla­nja­ju sa­mo dva ko­ri­sni­ka, ko­ja smo u ovoj ru­bri­ci vi­še pu­ta po tom osno­vu i po­mi­nja­li, ali u tom za­sa­da bez­iz­la­znom vr­te­nju u za­ča­ra­nom kru­gu objek­tiv­ni po­sma­trač mo­že sa­mo da kon­sta­tu­je da je to još sa­mo jed­na u ni­zu po­sle­di­ca lo­še po­sta­vlje­nog si­ste­ma upra­vlja­nja ri­bo­lov­nim vo­da­ma u Sr­bi­ji, od­no­sno za­šti­te i odr­ži­vog ko­ri­šće­nja ri­bljeg fon­da.

IDE­JA­MA DA BI ČU­VA­RI TRE­BA­LO DA OBA­VLJA­JU i po­slo­ve pu­ta­ra i ko­mu­na­la­ca, tj. da pra­ve i uta­ba­va­ju pri­la­zne polj­ske i šum­ske sa­o­bra­ćaj­ni­ce do ri­bo­lov­nih po­zi­ci­ja, te da na nji­ma rav­na­ju te­ren, se­ku ši­blje i sku­plja­ju una­o­ko­lo raz­ba­ca­no sme­će, a i da po­sta­vlja­ju kon­tej­ne­re i kor­pe za ot­pat­ke ko­je bi on­da na sva­kih ne­ko­li­ko da­na i pra­zni­li – mi­slim da ne­ma smi­sla op­šir­no se ba­vi­ti. Sva­ko­me ko­ga ta pi­ta­nja iole za­ni­ma­ju po­zna­to je da su nad­le­žno­sti ko­ri­sni­ka ri­bar­skih pod­ruč­ja ogra­ni­če­ne na pi­ta­nja di­rekt­no po­ve­za­na sa za­šti­tom ri­bljeg fon­da i ri­bo­lo­vom (re­kre­a­tiv­nim kao i pri­vred­nim, ta­mo gde je ovaj dru­gi do­zvo­ljen), dok na ure­đi­va­nje oba­la, pu­tar­ske ra­do­ve i ukla­nja­nje sme­ća ni­su oba­ve­zni.

S dru­ge stra­ne, ne­spor­no je i to da ri­bo­ču­va­ri po Za­ko­nu o za­šti­ti i odr­ži­vom ko­ri­šće­nju ri­bljeg fon­da mo­gu pod­ne­ti pro­tiv ri­bo­lo­va­ca pri­ja­vu zbog za­ga­đi­va­nja vo­de i pri­o­ba­lja ba­ca­njem sme­ća, ali u prak­si to, ko­li­ko mi je po­zna­to, ra­de po­vre­me­no ri­bo­ču­va­ri sa­mo jed­nog ko­ri­sni­ka. A sva­ko ko ma­kar i po­vre­me­no ide u ri­bo­lov mo­že na­ža­lost po­sve­do­či­ti da ima mno­go (i pre­vi­še) onih ko­ji i ne po­mi­šlja­ju da svo­je sme­će po­ku­pe sa ri­bo­lov­nog me­sta i ba­ce u kon­tej­ner ili kan­tu za ot­pat­ke ka­da se vra­te u ci­vi­li­za­ci­ju, već ga se­ju svu­da oko se­be i po­tom tu osta­ve. Da li baš oni ko­ji ta­ko po­stu­pa­ju isto­vre­me­no naj­gla­sni­je pr­ko­sno uz­vi­ku­ju da do­go­di­ne ne­će ku­pi­ti do­zvo­lu jer ri­bo­ču­va­ri ne sku­plja­ju sme­će sa oba­la, ni­je pre­vi­še va­žno. Ali sto­ji či­nje­ni­ca ko­ja ni­je ni­ma­lo pri­jat­na – da će­te ma­lo gde u Evro­pi vi­de­ti to­li­ko ot­pa­da u te­ku­ćim i sta­ja­ćim vo­da­ma kao kod nas. (-Tekst ob­ja­vljen u li­stu Ri­bo­lov br. 600/601-)