Du­gi te­le­sko­pi sa vo­đi­ca­ma ne­za­o­bi­la­zan su deo pri­bo­ra plov­ka­ro­ša sa ve­li­kih re­ka ko­ji pe­ca­ju vo­žnjom plov­ka, a do­sta se ko­ri­ste i na ve­li­kim i du­bo­kim sta­ja­ći­ca­ma. Bo­lo­nje­zi­ma, ka­ko se ta­kvi šta­po­vi če­sto na­zi­va­ju, hva­ta­ju se mir­ne ri­be svih ve­li­či­na, od ka­u­gle­ra i sit­nih bo­dor­ki, do ka­pi­tal­nih tol­sto­lo­bi­ka i ša­ra­na, i sko­ro da ne­ma plov­ka­ro­ša ko­ji ne­ma bar ne­ki ta­kav štap. Ali mno­gi iz nezna­nja pri ru­ko­va­nju bo­lo­nje­zi­ma gre­še, što če­sto mo­že i sku­po da ih ko­šta

Ukup­no uzev, pri­stup lo­vu sko­ba­lja vo­žnjom plov­ka se ni­je mno­go pro­me­nio u po­sled­njih dva­de­se­tak go­di­na. Ali kad je reč o ma­mcima, uoč­lji­ve su broj­ne no­vi­ne, do ko­jih se do­šlo na naj­di­rekt­ni­ji na­čin – eks­pe­ri­men­ti­sa­njem do­vi­tlji­vih ri­bo­lo­va­ca, ko­ji jed­nu od naj­po­pu­lar­ni­jih ri­ba hva­ta­ju na ko­ma­de per­tli, ni­ti iz iti­so­na, posta­vu iz zim­skih jak­ni i ko­je­šta dru­go

Ako se za ne­ki vid lo­va gra­blji­vi­ca na ve­li­kim re­ka­ma mo­že re­ći da je eks­tre­man, on­da je to bez sum­nje zim­sko va­ra­li­ča­re­nje smu­đa. Ri­bo­lo­vac ko­ji se u to upu­sti mo­ra bi­ti spre­man da is­tr­pi hlad­no­ću, vla­gu, ve­tar, ne sme ža­li­ti vre­me ulo­že­no u po­tra­gu za ri­bom, ni­ti mno­štvo va­ra­li­ca i pred­ve­za, ko­je ne­mi­nov­no mo­ra osta­vi­ti na iz­gled­nim me­sti­ma. Ali za­to i na­gra­da mo­že da bu­de ve­li­ka

Što je vo­da hlad­ni­ja, a pe­riod mre­sta bli­ži, štu­ka je ma­nje ras­po­lo­že­na za jur­nja­vu za ple­nom, pa se sve re­đe ja­vlja na va­ra­li­ce. Ali ka­ko joj hra­ne i ener­gi­je i sa­da tre­ba, bez us­te­za­nja će uze­ti pri­rod­ni ma­mac, po­nu­đen na pra­vom me­stu i na pra­vi na­čin

Enorm­nu eks­pan­ziju fi­der ri­bo­lo­va ši­rom Evro­pe, to­kom po­sled­njih de­se­tak go­di­na, pra­ti i sve ve­ća po­nu­da pri­bo­ra, pa i hra­ni­li­ca ra­znih no­vih ob­li­ka i ti­po­va. Ipak, sve su to do da­nas pre­ži­ve­le ži­ča­ne hra­ni­li­ce, ko­je se, ve­ro­va­li ili ne, sa­da još uvek jed­na­ko mno­go ko­ri­ste, a mi vam ot­kri­va­mo i ko­li­ko su upo­tre­blji­ve

Ako bi­smo po­re­di­li od­nos va­ra­li­ča­ra pre­ma de­ko­ri­ma ve­štač­kih ma­ma­ca ne­kad i sad, bez di­le­me bi­smo mo­gli da za­klju­či­mo da su da­nas tzv. fan­ta­stič­ni (tj. »ne­re­a­li­stič­ni«) de­ko­ri mno­go za­stu­plje­ni­ji od pri­rod­nih. Ranije je bi­lo obr­nu­to – pre­o­vla­đi­va­li su »na­tur« de­ko­ri, me­tal­ne va­ra­li­ce raz­li­ko­va­le su se u ni­jan­sa­ma, od mat sre­br­ne do nikl ble­šta­ve, dok su naj­lov­ni­ji i naj­pro­da­va­ni­ji vo­ble­ri ima­li cr­na le­đa, a be­li (sre­br­na­sti) sto­mak i bo­ko­ve. De­ce­ni­je su bi­le po­treb­ne da se na tr­ži­štu po­ja­ve va­ra­li­ce u ho­lo­gram­skim hi­per­re­a­li­stič­nim de­ko­ri­ma, ali ta­da su fan­ta­stič­ni i iz­ra­zi­to upa­dlji­vi de­zeni po­put SFC, FT, HT, RH i slič­ni već pre­u­ze­li pri­mat.