Iako in­for­ma­ci­je ko­je je na­šao pre­tra­gom pre­ko in­ter­ne­ta ni­su uka­zi­va­le da po­sto­je iz­gle­di za na­ro­či­to atrak­ti­van ri­bo­lov u To­ki­ju i Osa­ki, is­ku­sni i sve­stra­ni va­ra­li­čar je od­lu­čio da ipak iz Be­o­gra­da po­nese ne­što bri­žlji­vo oda­bra­nih ve­štač­kih ma­ma­ca. Ono što je do­ži­veo naj­kra­će se mo­že opi­sa­ti kao do­ži­vljaj iz naj­lep­ših va­ra­li­čar­skih sno­va

To­kom ne­dav­nog vi­še­ne­delj­nog bo­rav­ka u Ja­pa­nu pe­cao sam u ne­ko­li­ko na­vra­ta iz čam­ca u ur­ba­nim zo­na­ma To­ki­ja i Osa­ke i do­ži­veo ri­bo­lov ko­ji ću za­u­vek pam­ti­ti. Pre po­la­ska ni­sam bio si­gu­ran da li se is­pla­ti vu­ći pri­bor iz Be­o­gra­da, jer su sve in­for­ma­ci­je ko­je sam na­la­zio na in­ter­ne­tu go­vo­ri­le o za­ga­đe­noj vo­di, ve­li­kom pri­ti­sku na ri­bu i skrom­nim ulo­vi­ma. Ali bu­du­ći da to­li­ko vo­lim ri­bo­lov da go­di­šnje ube­le­žim tro­ci­fre­ni broj iz­la­za­ka, ipak ni­sam odo­leo iza­zo­vu te sam ih ukup­no upi­sao pet i u Ja­pa­nu – dva dnev­na, gde je cilj­na ri­ba bio či­nu, i tri noć­na, re­zer­vi­sa­na za lov na su­zu­ki­ja.

Pe­ca­nje sam or­ga­ni­zo­vao uz po­moć lo­kal­nih vo­di­ča, ko­ji su svi ima­li slič­ne čam­ce, du­ži­ne oko de­set me­ta­ra, sa ve­li­kom cen­tral­nom kon­zo­lom i mo­to­ri­ma sna­ge od 150 do 200 KS, ko­ji omo­gu­ća­va­ju br­zo kre­ta­nje i pre­tra­ži­va­nje te­re­na, a ve­ći­na ih ima i do­dat­ni pram­ča­ni elek­trič­ni mo­tor za pre­ci­zno po­zi­ci­o­ni­ra­nje, tj. sta­ja­nje u me­stu bez ba­ca­nja si­dra. Uz sim­bo­lič­nu do­pla­tu ili pot­pu­no bes­plat­no mo­gao sam da ko­ri­stim nji­hov pri­bor i opre­mu, što je osim va­ra­li­ca uklju­či­va­lo i šta­po­ve i ma­ši­ni­ce sred­nje i vi­še sred­nje kla­se ja­pan­skih pro­iz­vo­đa­ča. To mi je bio i je­di­ni tro­šak, bu­du­ći da za re­kre­a­tiv­no pe­ca­nje na mo­ru, ka­ko sa oba­le ta­ko i iz čam­ca, u Ja­pa­nu ni­je po­treb­na do­zvo­la.

JA­PAN­SKI SPA­RI­DI ČI­NU (eng. »black sea bre­am«, lat. Acant­ho­pa­grus schle­ge­lii) i ki-či­nu (žu­ti či­nu, eng. »yel­low­fin bre­am«, lat. Acant­ho­pa­grus la­tus) pri­pa­da­ju is­toj po­ro­di­ci kao i ora­da i ov­či­ca, ko­je ži­ve u Ja­dra­nu. Ko je vi­deo ora­du, ima do­bru po­la­znu sli­ku ka­ko či­nu iz­gle­da: isti pro­fil, a slič­no te­lo i gla­va. Raz­li­ka je u bor­be­no­sti, jer je či­nu u od­no­su na ve­li­či­nu znat­no agre­siv­ni­ji i žu­stri­ji od svo­jih me­di­te­ran­skih srod­ni­ka, što pri pe­ca­nju la­kim pri­bo­rom ga­ran­tu­je ve­li­ko uz­bu­đe­nje.

Usta ove ri­be su ma­la, sa iz­u­zet­no tvr­dom ko­šta­nom unu­tra­šnjo­šću, ko­ja je pri­la­go­đe­na dro­blje­nju školj­ki i ra­ko­va. To u prak­si zna­či da udi­ca te­ško pro­na­la­zi me­ko tki­vo, pa su plit­ka ka­če­nja i spa­da­nja ove ri­be uobi­ča­je­ni deo igre.

Osnov­na teh­ni­ka je lov si­li­kon­skim va­ra­li­ca­ma, na dnu, na tzv. slo­bod­nu mon­ta­žu (eng. »free rig«), sa kli­znim olo­vom ko­je se slo­bod­no kre­će niz pred­vez, dok va­ra­li­ca, mon­ti­ra­na naj­če­šće na kla­sič­nu vorm udi­cu of­set ti­pa (sa vra­tom »po­lo­mlje­nim« pod uglom od 90 ste­pe­ni ma­lo is­pod ok­ce­ta za ka­če­nje) leb­di iza nje­ga. Si­li­kon­ci se vo­de ot­pri­li­ke kao ka­da pe­ca­mo smu­đa ili ban­da­ra, sa­mo ma­lo agre­siv­ni­je – uz la­ga­no odi­za­nje sa dna i po ne­ko­li­ko na­mo­ta­ja ma­ši­ni­com, sa če­stim pa­u­za­ma. Ova ri­ba uglav­nom na­pa­da va­ra­li­cu u pa­u­zi vo­đe­nja, tj. u mo­men­tu ka­da si­li­ko­nac slo­bod­no pro­pa­da.

Za pe­ca­nje či­nua ko­ri­stio sam 2,54 m dug štap Ever­green Salty Sen­sa­tion Su­per­i­or Ma­ne­u­ver, te­ži­ne ba­ca­nja od 1 do 25 g (a te­žak sa­mo 75 g), upa­ren sa ma­ši­ni­com Shi­ma­no Twin Po­wer XD 3000. Glav­na stru­na bi­la je ple­te­ni­ca de­blji­ne 0,8 PE (pri­bli­žno 0,153 mm), a pred­ve­zi flu­o­ro­kar­bon­ski, od 0,26 i 0,30 mm, pri če­mu ta­kav preč­nik ni­je dik­ti­ran to­li­ko ve­li­či­nom ri­ba ko­je se oče­ku­ju ko­li­ko oštrim ka­me­njem u pri­o­bal­noj zo­ni. Ote­ža­nja su bi­la od 5 do 18 g (naj­če­šće 9 i 11 g), a si­li­kon­ske va­ra­li­ce ja­pan­skih pro­iz­vo­đa­ča Ke­i­tech, OSP i Da­i­wa, ve­li­či­ne 6 do 8 cm.

PR­VO PE­CA­NJE BI­LO JE U TO­KIJ­SKOM ZA­LI­VU, u plit­kim zo­na­ma uz oba­lu. Po­ma­lo obes­hra­bren is­tra­ži­va­nji­ma ko­ja sam spro­veo pre­ko in­ter­ne­ta, bio sam spre­man da se za­do­vo­ljim i sa sve­ga par ulo­vlje­nih ri­ba. Po­če­li smo pre­tra­žu­ju­ći te­ren uz oba­lu, uz ne­što du­ža za­dr­ža­va­nja oko ra­znih »struk­tu­ra«, pre sve­ga stu­bo­va mo­sto­va i lu­ko­bra­na.

Pr­vih po­la sa­ta pro­šlo je mir­no, uz sa­mo ne­ko­li­ko tr­za­ja sit­ni­jih ri­ba, a on­da sam na­kon pre­ci­znog za­ba­ča­ja tik uz be­ton­ski stub imao pr­vi kon­kret­ni­ji uda­rac, ali mi je na­kon sa­mo par se­kun­di ne­kon­tro­li­sa­nog be­ga ta ri­ba spa­la. U na­red­nih ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja iz­gu­bio sam još dve, na sli­čan na­čin, i ta­da sam shva­tio da sam pot­pu­no pot­ce­nio či­nua. Dril mi je bio pre­vi­še ot­pu­šten, kon­tra sla­ba, a tan­ka »fi­nes­se worm« udi­ca ni­je bi­la do­ra­sla iza­zo­vu.

Sma­njio sam ote­ža­nje i pre­šao na ja­ču »otvo­re­nu« udi­cu strejt šenk ti­pa (sa rav­nim vra­tom), što se br­zo po­ka­za­lo kao  is­prav­na od­lu­ka, jer sam na­kon par ba­ca­nja i kra­će že­sto­ke bor­be u me­re­dov uba­cio svog pr­vog či­nua. Na­sta­vio sam da se pri­dr­ža­vam istog pri­stu­pa, tj. da pre­tra­žu­jem broj­ne struk­tu­re To­kij­skog za­li­va i, uz po­vre­me­na ne­iz­be­žna spa­da­nja, ulo­vio sam pet­na­e­stak vr­lo bor­be­nih ri­ba, ve­ći­nom du­gih oko 35 cm, uz par krup­ni­jih.

DRU­GI DNEV­NI IZ­LA­ZAK BIO JE U Osa­ki. Že­leo sam da tu pro­bam da ulo­vim či­nua i na ne­ku po­vr­šin­sku va­ra­li­cu, što ni­je ne­mo­gu­ća mi­si­ja. Na­i­me, iako je pre­te­žno ri­ba dna, u pra­vim uslo­vi­ma ovog spa­ri­da je mo­gu­će upe­ca­ti ma­lim po­vr­šin­ci­ma ti­pa »za­ra« ili to­nu­ćim »olov­ka po­pe­ri­ma« (eng. »pen­cil pop­per«).

Za­hva­lju­ju­ći to­kij­skom is­ku­stvu, na si­li­kon­ce sam ovog pu­ta od sa­mog po­čet­ka hva­tao ri­bu za ri­bom. U vo­da­ma Osa­ke se či­nu re­đe na­la­zio u plit­koj obal­skoj zo­ni, a če­šće je uda­rao na du­bi­ni od dva do tri me­tra, na de­set do dva­de­set me­ta­ra od oba­le. Već u pr­vih še­zde­se­tak mi­nu­ta ulo­vio sam dvo­ci­fre­ni broj ri­ba i na­sta­vio slič­nim tem­pom u na­red­na dva-tri sa­ta, is­pro­ba­va­ju­ći raz­li­či­te ve­štač­ke mam­ce i pre­zen­ta­ci­je.

Po­sled­nje sa­te po­sve­tio sam po­vr­šin­skim va­ra­li­ca­ma. Oče­ki­va­no, bi­lo je znat­no te­že na­ve­sti či­nua da ih na­pad­ne. Ak­ci­ja je bi­lo ma­lo, ali mi ni­je bi­lo do­sad­no, jer je ova­kvo pe­ca­nje ve­o­ma di­na­mič­no – sa krat­kim za­ba­ča­ji­ma i br­zim pre­tra­ži­va­njem te­re­na, oko struk­tu­ra u vo­di, dok se ča­mac la­ga­no kre­će... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 665-)

 

fShare