Dva jun­ska pe­ca­nja na Sa­vi do­ne­la su slič­ne ulo­ve na raz­li­či­ti me­sti­ma, ali i po­slu­ži­la na­šem spe­ci­ja­li­sti za mo­der­ni ri­bo­lov sa hra­ni­li­com da uka­že na ne­ke po­ten­ci­jal­ne pred­no­sti upo­tre­be upre­de­nih stru­na, ko­je iz­mi­ču čak i mno­gim is­ku­snim ko­le­ga­ma

U re­la­tiv­no krat­kom vre­men­skom raz­ma­ku po­čet­kom ju­na pe­cao sam dva pu­ta sa spla­vo­va na Sa­vi – pr­vo kod na­da­le­ko ču­ve­nog srem­skog se­la Bo­ljev­ci, a na­kon to­ga i ma­lo niz­vod­no od be­o­grad­skog pri­grad­skog se­la Um­ka (ko­je se na­la­zi na de­snoj oba­li, dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no od Be­o­gra­da). Pr­vo­bit­no sam na­me­ra­vao da o tim iz­la­sci­ma na­pi­šem dva stan­dard­na za­seb­na iz­ve­šta­ja, s ob­zi­rom na to da je reč o po­zi­ci­ja­ma ko­je su po mno­go če­mu raz­li­či­te. Me­đu­tim, ne­ko­li­ko ak­tu­el­nih di­sku­si­ja u ri­bo­lo­vač­kim gru­pa­ma na dru­štve­nim mre­ža­ma o to­me da li je u fi­de­ru kao osnov­nu stru­nu bo­lje ko­ri­sti­ti naj­lon ili ple­te­ni­cu, pod­sta­klo me je da ta dva iz­ve­šta­ja spo­jim u je­dan i po­sve­tim do­brim de­lom baš toj te­mi, tj. da pro­bam da ob­ja­snim ka­ko iz­bor vr­ste stru­ne mo­že uti­ca­ti na na­čin ri­bo­lo­va i nje­gov re­zul­tat. Na­rav­no, ne mi­slim da ću na­pi­sa­ti ne­što spe­ci­jal­no no­vo, jer je ovo pi­ta­nje mno­go pu­ta ob­ra­đi­va­no na ra­znim me­sti­ma (pa i u Ri­bo­lo­vu pre ne­ko­li­ko go­di­na), ali će si­gur­no bi­ti i onih či­ta­la­ca ko­ji će na­i­ći u ovom pri­lo­gu na ne­što o če­mu ni­su raz­mi­šlja­li ili što su iz­gu­bi­li iz vi­da.

PO­ZNA­TO JE DA PLE­TE­NI­CE GO­TO­VO SVI TAK­MI­ČA­RI u fi­de­ru odav­no ko­ri­ste (po pra­vi­lu u kom­bi­na­ci­ji sa si­ste­mi­ma u ko­ji­ma se za amor­ti­za­ci­ju op­te­re­će­nja to­kom bor­be sa ri­bom upo­tre­blja­va fi­der gu­ma), dok ve­ći­na re­kre­a­ti­va­ca i da­lje lo­vi na naj­lon. I jed­na i dru­ga va­ri­jan­ta ima­ju pred­no­sti i ma­ne, ko­je uti­ču na iz­bor sva­kog po­je­di­nač­nog ri­bo­lov­ca, baš kao i ste­če­ne na­vi­ke, od ko­jih ne od­stu­pa­mo svi jed­na­ko br­zo i la­ko.

Bu­du­ći da imam vi­še fi­der kom­ple­ta, tj. da sva­ki moj štap ima »svo­ju« ma­ši­ni­cu,  od­go­va­ra­ju­ću ve­li­či­nom i dru­gim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma, a da ne uče­stvu­jem na tak­mi­če­nji­ma, na ve­ći­ni če­kr­ka imam na­mo­tan naj­lon, de­blji­ne oda­bra­ne pre sve­ga po te­ži­ni ba­ca­nja i du­ži­ni šta­pa, a uglav­nom od 0,20 do 0,25 mm. 

NAJ­LO­NU NI­SAM OSTAO VE­RAN SA­MO iz na­vi­ke već i za­to što bi mi bi­lo pre­sku­po da na sve ma­ši­ni­ce ko­je ko­ri­stim na­mo­tam kva­li­tet­nu i sa­mim tim pri­lič­no sku­pu ple­te­ni­cu. Me­đu­tim, zbog ne­spor­nih pred­no­sti, na ne­ko­li­ko če­kr­ka ipak imam »ko­nac«.

Na šta­pu za te­ško hra­nje­nje mi je ple­te­ni­ca Lus­son, de­blji­ne 0,22 mm, iz raz­lo­ga ko­ji su iole is­ku­snim fi­de­ra­ši­ma sa­svim ja­sni – za te­ško hra­nje­nje se naj­lon, bez ob­zi­ra na to ko­je je no­si­vo­sti, ne ko­ri­sti zbog is­te­glji­vo­sti.

Tan­ku upre­de­ni­cu imam na jed­nom od la­ga­nih šta­po­va tak­mi­čar­skog ti­pa (Ben­zar Con­co­ur­se Com­pe­ti­tion Fe­e­der od 3,6 m, t.b. 60 g), na ko­ji naj­če­šće pe­cam ka­da me pri­ja­te­lji tak­mi­ča­ri po­zo­vu da im »spa­rin­gu­jem« na ne­koj od sta­za na ko­ji­ma se odr­ža­va­ju nji­ho­va nad­me­ta­nja u kla­sič­nom (»ka­ve­znom«) fi­de­ri­sa­nju. Na ta­kvim vo­da­ma se kod nas uglav­nom lo­vi sit­na ri­ba, pa je »ko­nac« bo­lji iz­bor za osnov­nu stru­nu bu­du­ći da ne­spor­no omo­gu­ća­va mno­go lak­šu i ja­sni­ju de­tek­ci­ju tr­za­ja ne­go naj­lon (opet zbog is­te­za­nja).

Na­rav­no, jed­na od si­tu­a­ci­ja u ko­joj ko­ri­stim ple­te­ni­cu u slo­bod­nom fi­de­ru na re­ci je ka­da že­lim da bez na­po­ra po­stig­nem ve­ću da­lji­nu, zbog če­ga sam ne­dav­no kod Um­ke na oba ko­ri­šće­na šta­pa (na­me­nje­na za fi­de­ri­sa­nje na ve­ćim da­lji­na­ma – For­max Ac­ce­la od 3,9 m i Tra­buc­co Su­pre­macy od 4 m) imao če­kr­ke sa upre­de­ni­com de­blji­ne 0,12 mm, sa ko­jom sam mo­gao la­ko da za­ba­cu­jem do »li­ni­je« na  ko­joj moj pri­ja­telj Dra­gan hra­ni me­sto za ša­ra­na, do­sta uda­lje­no od ivi­ce nje­go­vog spla­va. Baš tu su bi­le i broj­ne plo­ti­ce, te po­ne­ki šlji­var i dru­ga be­la ri­ba.

A TA­KO ZA­PRA­VO DO­LA­ZI­MO DO SU­ŠTI­NE ONO­GA što ple­te­ni­ca mo­že i u slo­bod­nom ri­bo­lo­vu do­ne­ti kao pred­nost. Na­i­me, ne sa­mo da se njom po­sti­žu du­ži za­ba­ča­ji (zbog znat­no ma­njeg preč­ni­ka u od­no­su na naj­lon pri­bli­žno iste no­si­vo­sti), već se zbog nje­ne ma­nje de­blji­ne i sam si­stem u vo­di dru­ga­či­je po­na­ša. A is­ku­sni ri­bo­lov­ci i po­go­to­vo tre­ne­ri u tak­mi­čar­skom ri­bo­lo­vu s raz­lo­gom svo­jim »uče­ni­ci­ma« stal­no po­na­vlja­ju da mo­ra­ju ima­ti u vi­du ka­ko se si­stem sa mam­cem (ko­jom god teh­ni­kom da se pe­ca) po­na­ša u ja­kom to­ku i u du­bo­koj vo­di. Kon­kret­no, ne sa­mo da će hra­ni­li­ca lak­še na ple­te­ni­ci ne­go na naj­lo­nu slič­ne no­si­vo­sti od­le­te­ti na ve­li­ku da­lji­nu, već će upre­de­na stru­na (što je još bit­ni­je) tr­pe­ti ma­nji pri­ti­sak vo­de­ne stru­je i na­pra­vi­ti ma­nji »sto­mak«. Iako se to na pr­vi po­gled ne­će uvek vi­de­ti... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 665-)

 

 

 

fShare