Iako je kod nas odav­no odo­ma­ćen ri­bo­lo­vač­ki po­zdrav: »Bi­stro«, s raz­lo­gom je uvre­že­no mi­šlje­nje da se ve­ći­na vr­sta naj­bo­lje lo­vi u mut­nom, a da u vo­di ve­li­ke pro­vid­no­sti ni glad­nu ri­bu ni­je la­ko na­ve­sti da uzme ma­mac, po­go­to­vo ve­štač­ki. Me­đu­tim, taj pro­blem ni­je ne­re­šiv, uko­li­ko se dr­ži­mo ne­kih pra­vi­la

Sa ra­stom po­pu­lar­no­sti ul­tra­lajt ri­bo­lo­va ve­štač­kim mam­ci­ma či­ni se da se u gla­va­ma ve­ći­ne ri­bo­lo­va­ca sma­nju­je pri­hva­tlji­va gor­nja te­ži­na ba­ca­nja šta­po­va za tu teh­ni­ku kao i nji­ho­va du­ži­na. Ima, ta­ko, mno­go onih ko­ji mi­sle da va­ra­li­ča­rac za ul­tra­la­ko blin­ke­ri­sa­nje ne sme bi­ti du­ži od 2 m ni­ti ve­će t.b. od 7,5 ili čak sa­mo 5 gra­ma. Ali neki lju­bi­te­lji ovog vi­da lo­va ve­štač­kim mam­ci­ma ima­ju vr­lo ube­dlji­ve ar­gu­men­te za ko­ri­šće­nje ja­čih šta­po­va, a nji­ho­vi re­zul­ta­ti ne­ret­ko im da­ju za pra­vo

Sve ve­ći pri­ti­sak na ri­blji fond kom­bi­no­van sa raz­vo­jem teh­no­lo­gi­je u ra­znim sfe­ra­ma pa i u ri­bo­lo­vu za po­sle­di­cu ima­ i po­ste­pe­no po­bolj­ša­va­nje ma­ma­ca i nji­ho­vih pre­zen­ta­ci­ja, tj. na­či­na na ko­je ih nu­di­mo ri­bi. U lo­vu ci­pri­nid­nih vr­sta već ne­ko­li­ko go­di­na se uz to­nu­će i pli­va­ju­će mam­ce sve vi­še upo­trebljavaju i tzv. kri­tič­no ba­lan­si­ra­ni, za ko­je ve­ći­na evrop­skih ri­bo­lo­va­ca koristi iz en­gle­skog je­zi­ka pre­u­ze­t na­ziv »vaf­te­ri«

Ret­ko gde će nam na na­šim vo­da­ma u mo­der­nom ri­bo­lo­vu sa hra­ni­li­com bi­ti po­treb­ni eks­trem­no da­le­ki za­ba­ča­ji (od pre­ko 60 me­ta­ra), ali to ne tre­ba da bu­de raz­log da ne sa­vla­da­mo osno­ve pla­si­ra­nja si­ste­ma na ve­li­ke da­lji­ne, jer ne sa­mo da ne zna­mo ka­da nam to mo­že za­tre­ba­ti već je sa­svim si­gur­no i da će nam to ume­će olak­ša­ti ri­bo­lov u svim si­tu­a­ci­ja­ma i uči­ni­ti ve­ćim na­še za­do­volj­stvo a ne­ret­ko i efi­ka­snost.

Ka­kav je u za­kon­skom smi­slu sta­tus ri­bo­ču­va­ra, ko­ja su za­i­sta nji­ho­va ovla­šće­nja i ka­kve su oba­ve­ze ri­bo­lov­ca u od­no­su na zah­te­ve kon­tro­lo­ra sa­mo su ne­ka od pi­ta­nja na ko­ja od­go­vo­re ne zna ve­ći­na na­ših pe­ca­ro­ša. Bu­du­ći da ne­po­zna­va­nje pro­pi­sa ni­ko­ga ne oslo­ba­đa za­kon­ske od­go­vor­no­sti a da isto­vre­me­no mo­že bi­ti uzroč­nik ne sa­mo pot­pu­no ne­po­treb­ne ner­vo­ze već i vr­lo kon­kret­nih pro­ble­ma, u tek­stu ko­ji sle­di raz­ja­sni­li smo ne­ke od naj­pri­sut­ni­jih ne­do­u­mi­ca o ra­du ri­bo­ču­var­skih slu­žbi i o od­no­su re­kre­a­tiv­nih ri­bo­lo­va­ca i ri­bo­ču­va­ra

Mno­gi pe­ca­ro­ši u Sr­bi­ji ža­le se već de­ce­ni­ja­ma na ne­do­volj­no ak­tiv­ne ri­bo­ču­var­ske slu­žbe, na po­pu­stljiv od­nos pre­ma ri­bo­kra­di­ca­ma, pa i na to da pojedini kon­tro­lo­ri sa­ra­đu­ju sa lo­po­vi­ma. O to­me šta se de­ša­va ka­da slu­ča­je­vi kr­še­nja za­ko­na o Za­šti­ti i odr­ži­vom ko­ri­šće­nju ri­bljeg fon­da stig­nu do su­da mno­go se ma­nje pri­ča, čak i u dra­stič­nim slu­ča­je­vi­ma po­put ovog