Mala meta, veliko odstojanje

Od­lič­ni ulo­vi ko­ji se zi­mi ostva­ru­ju na Za­pad­noj Mo­ra­vi do­vo­de na ne­kim lo­ka­ci­je mno­štvo ri­bo­lo­va­ca. Oni ko­ji ne vo­le gu­žvu, pri­mo­ra­ni su sto­ga ne­ret­ko da pe­ca­ju sa ma­nje udob­nih ili po­god­nih me­sta, ko­ja dru­gi iz­be­ga­va­ju. To ni­je uvek jed­no­stav­no, ali onaj ko je spre­man da ma­lo re­ski­ra i po­tru­di se mo­že i da na­pu­ni ču­var­ku za krat­ko vre­me

Po­sle ve­li­kog bro­ja što na­por­nih tak­mi­če­nja, što tre­nin­ga za njih, sa ne­str­plje­njem sam če­kao da kad se za­vr­ši tak­mi­čar­ska se­zo­na ko­nač­no odem na Za­pad­nu Mo­ra­vu da opu­šte­no pe­cam i uži­vam. Ali zi­mi to »opu­šte­no« ni­je baš opu­šte­no, bar ne za ve­ći­nu ri­bo­lo­va­ca, jer ka­ko ri­ba ula­zi u do­bro po­zna­te zi­mov­ni­ke, na nji­ho­vim oba­la­ma na­sta­ju sva­ko­dnev­ne ve­li­ke gu­žve bu­du­ći da pe­ca­ro­ši po­či­nju da do­la­ze sa svih stra­na. Me­ni, me­đu­tim, ide­ja da tre­ba da osva­jam pro­stor za ri­bo­lov ni­je bli­ska, pa zi­mi na vo­du ne idem ra­no i ne ju­rim za udar­nim me­sti­ma. Ta­ko je bi­lo i ovog pu­ta.

Dok sam po­la­ko is­pi­jao ju­tar­nju ka­fu, raz­mi­šljao sam o to­me gde da odem, po­ku­ša­va­ju­ći da se se­tim ne­ke po­zi­ci­je ko­ja ne va­ži za udar­nu i ni­je mno­go na me­ti ko­le­ga, pa je na njoj mo­gu­će na­ći ka­kav-ta­kav mir, a opet ni­je ni sa­svim bez ri­be. Zvuk si­re­ne me je pre­ki­nuo u tom raz­mi­šlja­nju – moj drug Mi­ša je već sti­gao, pa sam uba­cio pri­bor u ko­la i kre­nu­li smo pre­ma po­zna­tom zi­mov­ni­ku u Tr­ste­ni­ku.

Oko po­la de­vet smo sti­gli na od­re­di­šte, a ja sam od­mah, po svom obi­ča­ju, sa mo­sta po­gle­dao oba­le, jer se oda­tle vi­di i gde je gu­žva i gde se ri­ba ja­vlja, a i gde je kon­cen­tra­ci­ja ri­bo­lo­va­ca ma­nja, pa čo­vek ima bar ma­lo ko­mo­di­te­ta. Naj­bo­lja su me­sta, na­rav­no, kao i uvek u ovo do­ba go­di­ne, bi­la oči­gled­no po­o­dav­no za­u­ze­ta, ali smo ugle­da­li i jed­no na kom se vi­de­lo da ima ne­što ri­be, a ni­je bi­lo lju­di. Po­mi­slio sam da će­mo mo­žda ima­ti pro­ble­ma sa ka­če­njem za dno (ko­je je tu pri­lič­no ste­no­vi­to), i sa ki­da­njem si­ste­ma, ali sam od­mah re­kao se­bi da vre­di pro­ba­ti i mo­žda se ma­lo i po­mu­či­ti ra­di vla­sti­tog mi­ra i po­ten­ci­jal­nog uži­va­nja.

SON­DI­RA­NJEM DNA NA­ŠAO sam tač­ku u ko­ju bi vre­de­lo pla­si­ra­ti si­stem, ali mi je bi­lo ja­sno da će bi­ti pro­ble­ma pri va­đe­nju ri­be i si­ste­ma zbog po­ki­da­nih du­gih ko­ma­da naj­lo­na ko­ji su le­lu­ja­li u vo­de­noj stru­ji i za ko­je sam pri son­di­ra­nju za­pi­njao. Do­dat­ni pro­blem i je­dan od ve­ro­vat­nih raz­lo­ga što tu ni­ko pre nas ni­je seo bio je taj što se tu pe­ca sa ve­o­ma vi­so­ke oba­le (zbog če­ga je neo­p­ho­dan me­re­dov sa vr­lo du­gom dr­škom), kao i na ve­li­koj da­lji­ni za Za­pad­nu Mo­ra­vu – 40 me­ta­ra, pa mo­žda čak i ne­što vi­še.

No i jed­nom i dru­gom sam se na­dao, pa sam po­neo dr­šku za me­re­dov štek ti­pa, pu­ne du­ži­ne čak 4,4 m (For­max Com­pe­ti­tion), sa ko­jom sam bez pro­ble­ma mo­gao da do­seg­nem vo­du sa svog me­sta. I kad je reč o pre­ci­znom za­ba­ci­va­nju te­ških hra­ni­li­ca (od 70-80 g) na da­lji­nu od če­tr­de­se­tak me­ta­ra imao sam re­še­nje – obič­no na Mo­ra­vi pe­cam šta­pom du­ži­ne 3,6 m, ali ovog pu­ta sam se opre­de­lio za For­max Ri­ver­craft Fe­e­der od 3,9 m, de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja do 90 g, ta­ko da ni­je bi­lo di­le­me oko to­ga ho­ću li mo­ći da la­ko za­ba­cu­jem tač­no ta­mo gde tre­ba, a to je osno­va za us­pe­šan ri­bo­lov ra­znim teh­ni­ka­ma, pa i fi­de­rom. Oko ma­ši­ni­ce se ni­sam mno­go dvo­u­mio jer je za ri­bo­lov te­škim hra­ni­li­ca­ma po­treb­na ro­bu­sna i po­u­zda­na spra­va, ko­ja se ne­će mu­či­ti sa ve­li­kim te­re­tom, pa sam po­neo For­max Vi­sa­ge Fe­e­der 4000, ko­ji ima pre­nos 4,6:1 i jak me­ha­ni­zam, te ve­li­ku špul­nu sa »obo­re­nim« gor­njim ru­bom, ta­ko na­pra­vlje­nim da olak­ša­va da­le­ke za­ba­ča­je. Kao osnov­nu stru­nu na toj ma­ši­ni­ci ko­ri­stim upre­de­ni­cu de­blji­ne 0,08 mm, na či­ji kraj ve­žem fi­der gu­mu ka­ko bih ma­lo »omek­šao« kru­tu ve­zu, tj. uči­nio si­stem ela­stič­ni­jim i ta­ko sma­njio broj spa­da­nja ri­ba sa udi­ce zbog ne­do­volj­no do­bre amor­ti­za­ci­je... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 470/471-)