Za­hla­đe­nje po­kre­nu­lo mre­ne

Do­nji tok Za­pad­ne Mo­ra­ve već du­gi niz go­di­na jed­na je od naj­a­trak­tiv­ni­jih de­sti­na­ci­ja za zim­ski lov raz­ne be­le ri­be, ka­ko na plo­vak, ta­ko i sve po­pu­lar­ni­jom fi­der teh­ni­kom. Na­rav­no, naj­vi­še se ju­ri i hv­a­ta sko­balj, ali ni­su ret­ke ni osta­le vr­ste ko­je u ovoj re­ci ži­ve, od ko­jih je ovog pu­ta naj­ak­tiv­ni­ja bi­la »kra­lji­ca br­za­ka«

Dva »pro­ma­ša­ja« tj. lo­ša ri­bo­lo­va na Du­na­vu u dva uza­stop­na vi­ken­da u dru­goj po­lo­vi­ni no­vem­bra na­ve­la su me da pro­me­nim lo­ka­ci­ju i da se po pr­vi put ove je­se­nje-zim­ske se­zo­ne za­pu­tim na Za­pad­nu Mo­ra­vu kod Tr­ste­ni­ka. Moj do­ma­ćin, tj. or­ga­ni­za­tor ovog pe­ca­nja, bio je moj mla­di ko­le­ga iz Kru­šev­ca Ste­van Cve­tić, ovo­go­di­šnji vi­ce­šam­pion dr­ža­ve u fi­der ri­bo­lo­vu, a du­go če­ka­no za­hla­đe­nje na­go­ve­šta­va­lo je da bi ri­ba mo­gla da pro­ra­di ona­ko ka­ko ume u ovom pe­ri­o­du, pa sam sa ne­str­plje­njem če­kao iz­la­zak na vo­du, iako su me­te­o­ro­lo­zi za tu ne­de­lju na­ja­vi­li obil­nu ki­šu.

Cve­le je do­šao po me­ne oko pet sa­ti uju­tru, na­kon če­ga je usle­di­lo uba­ci­va­nje stva­ri u ko­la i po­kret. Iako su pret­hod­ni da­ni bi­li vr­lo hlad­ni, ovo ju­tro obe­ća­va­lo je znat­no pri­jat­ni­ji dan, jer ni­je bi­lo ki­še ko­ju su prog­no­sti­ča­ri na­ja­vi­li, a i tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha bi­la je pod­no­šlji­vi­ja, tj. oset­no vi­ša ne­go što sam oče­ki­vao.

NA VO­DU SMO STI­GLI oko 5,40 č, a pr­vi do­bar znak bi­lo je to što su sva iz­gled­na me­sta na de­lu re­ke za ko­ji smo se opre­de­li­li već bi­la za­u­ze­ta. Ve­se­li ri­bo­lov­ci su se do­vi­ki­va­li sa oba­le na oba­lu, a ri­ba se ne­pre­sta­no ja­vlja­la na po­vr­ši­ni, tj. »ku­pa­la«, kao da nas iza­zi­va da se što pre ras­pa­ku­je­mo i po­nu­di­mo joj to što smo spre­mi­li u na­sto­ja­nju da što vi­še uhva­ti­mo.

Od­lu­či­li smo se da pe­ca­mo na tzv. Vi­so­koj oba­li, a ka­ko je Za­pad­na Mo­ra­va bi­la u opa­da­nju, i pre pr­vog za­ba­ča­ja nam je bi­lo ja­sno da će­mo vr­lo ve­ro­vat­no ima­ti pro­ble­me pri va­đe­nju upe­ca­nih ri­ba, jer smo obo­ji­ca ima­li sa­mo dr­ške od tri me­tra, ko­je su pre­krat­ke za taj te­ren. Re­ši­li smo da pe­ca­mo na hra­nu bez do­dat­ka ze­mlje, i to na Gi­ca Mix Bar­bell, u ko­ju smo (na po dve ke­se sva­ki) do­da­li ma­lo obič­nih i obo­je­nih pre­zli. Na­kon što smo je na­vla­ži­li i do­bro pro­me­ša­li, osta­vi­li smo je da ma­lo od­sto­ji ka­ko bi se što rav­no­mer­ni­je na­kva­si­la, a za to vre­me smo se da­li na mon­ti­ra­nje sto­li­ca, šta­po­va i osta­log pri­bo­ra.

BI­LO JE OČI­GLED­NO da se ri­ba ja­vlja u ma­ti­ci, pe­de­se­tak me­ta­ra od oba­le sa ko­je smo mi pe­ca­li, što je na­la­ga­lo upo­tre­bu ma­lo ja­čih šta­po­va, te­ži­ne ba­ca­nja do 80, ko­ji­ma smo na tu dis­tan­cu bez pro­ble­ma pla­si­ra­li ka­ve­zne hra­ni­li­ce sa »kram­po­ni­ma« i ote­ža­njem od 50 g. Obo­ji­ca smo se opre­de­li­li za osnov­ni naj­lon od 0,20 mm i pred­ve­ze od 0,12 mm, s tim što je Ste­van od­lu­čio da pe­ca na ma­le udi­ce – ve­li­či­ne 18 – u na­di da će us­pe­ti da pre­va­ri ne­kog sko­ba­lja, dok sam ja re­šio da pr­ven­stve­no ju­rim mre­nu, pa sam oda­brao za broj ve­će – No. 16.

Čim smo kom­plet­no spre­mi­li pri­bor, od­re­di­li smo da­lji­nu na ko­joj će­mo lo­vi­ti, ison­di­ra­li dno, pro­se­ja­li hra­nu i po­če­li sa pe­ca­njem. Već na­kon ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja ima­li smo de­ša­va­nja, ali pr­va po­i­gra­va­nja vr­ha ni­su do­ne­la ulo­ve. Me­đu­tim, ma­lo po­tom, sva­ki je do­bio po mre­nu, bu­kval­no isto­vre­me­no. Obe su bi­le ve­o­ma bor­be­ne i svim si­la­ma su se opi­ra­le va­đe­nju na su­vo, što je za nas bi­lo pra­vo uži­va­nje. Dok je ri­ba iz­vla­či­la naj­lon, mo­ja ma­ši­ni­ca je ne­ka­ko sra­me­žlji­vo cvr­ča­la, kao da ju je sra­mo­ta što se mu­či sa mre­nom od tek še­sto­ti­nak gra­ma ko­ja je od­bi­ja­la da se umo­ri... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 469-)