Bor­ba sa zi­mom i školj­ka­ma

Su­o­če­ni sa ne­za­pam­će­nom na­je­zdom ni­kad broj­ni­jih »pe­še­va« u do­njem to­ku Sa­ve, od ko­jih se pre­ko da­na prak­tič­no ne mo­že pe­ca­ti, po­je­di­ni naj­za­gri­že­ni­ji be­o­grad­ski fi­de­ra­ši po­če­li su da na re­ku iz­la­ze tek pred mrak i da lo­ve u pr­vim noć­nim sa­ti­ma. To ni pr­vih da­na je­se­ni, ko­li­ko god vre­me bi­lo le­po, ni­je baš pri­jat­no zbog hlad­no­će i vla­ge ko­ja se uvla­či u ko­sti, ali mo­že bi­ti efi­ka­sno

To­kom ne­ko­li­ko le­to­šnjih pe­ca­nja na Sa­vi kod Be­o­gra­da bi­lo je na­go­ve­šta­ja da bi se u noć­nim sa­ti­ma mo­gla le­po pe­ca­ti be­la ri­ba. Po­što sam ta­da po mra­ku do­bi­jao sit­ne mre­ne, re­šio sam da kra­jem sep­tem­bra i po­čet­kom ok­to­bra dva iz­la­ska po­sve­tim upra­vo ovoj iz­u­zet­no atrak­tiv­noj ri­bi i po­ku­šam da uhva­tim ne­ki krup­ni­ji ko­mad. To je, na­rav­no, bi­lo znat­no ne­pri­jat­ni­je ne­go noć­no-ve­čer­nje pe­ca­nje u to­ku le­ta, bu­du­ći da su tem­pe­ra­tu­re u ra­nu je­sen no­ću pa­da­le i do sa­mo tri ste­pe­na. No lju­bav pre­ma ri­bo­lo­vu i že­lja da se oku­šam u ne­če­mu što mi je pred­sta­vlja­lo iza­zov bi­le su do­volj­ne da se ne oba­zi­rem pre­vi­še na ono što me oče­ku­je, već da se pri­pre­mim i pro­bam.

PR­VOG PU­TA NA VO­DU sam sti­gao pred sam mrak i imao sam tek to­li­ko vre­me­na da se po dnev­nom sve­tlu ras­pa­ku­jem i na­me­stim na oda­bra­noj po­zi­ci­ji. Po­što sam se pret­hod­no do­bro in­for­mi­sao o tom me­stu, znao sam da je dno is­pred me­ne tvr­do i či­sto, ali i da na nje­mu ima do­sta školj­ki, ko­je će mi, ka­ko će se ka­sni­je po­ka­za­ti, pra­vi­ti do­sta pro­ble­ma.

Na­kon što sam me­sto pri­hra­nio iz­ba­cu­ju­ći šta­pom de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja 150 g (na kom je bi­la ma­ši­ni­ca sa naj­lo­nom od 0,25 mm) de­se­tak ve­li­kih ka­ve­znih hra­ni­li­ca pu­nih me­ša­vi­ne sa­sta­vlje­ne od jed­na­kih de­lo­va pri­ma­me Gol­den Fish i te­ške ze­mlje, ko­joj sam do­dao po­do­sta ži­vih me­snih cr­vi­ća, po­čeo sam sa pe­ca­njem, a na­kon oko po­la sa­ta pr­va je na pri­ma­mu od­re­a­go­va­la no­sa­ra. Me­đu­tim, to ni­je bio ni­ka­kav in­ten­zi­van rad: ja­vi­la bi se jed­na ili dve, pa bi na­sta­la pa­u­za. Ipak, po­sle ne­kog vre­me­na, uda­ri­la je i pr­va sit­na mre­na, što je na­go­ve­sti­lo da bi usko­ro na hra­nu mo­glo do­ći i ne­što ve­će.

I BI­LO JE TA­KO – UBR­ZO sam na udi­ci imao krup­nu ri­bu, ko­ja mi je na­kon ne­ko­li­ko be­go­va po­ki­da­la pred­vez pro­me­ra 0,12 mm. Od­mah sam ga za­me­nio de­bljim, od 0,14 mm, da bih po­tom imao se­ri­ju od ne­ko­li­ko no­sa­ra, a on­da ko­nač­no do­bio dve le­pe mre­ne... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 465-)