Rafalno udaranje

Ka­da se po­me­nu pri­vat­ni »uhva­ti i pu­sti« re­vi­ri u Sr­bi­ji, 99 % ri­bo­lo­va­ca po­mi­sli na je­ze­ra po­ri­blje­na ša­ra­nom i ba­bu­škom. Naš eks­pert za fi­der sve je za­gre­ja­ni­ji za ul­tra­la­ko va­ra­li­ča­re­nje, pa ni­je pro­pu­stio pri­li­ku da se opro­ba u lo­vu pa­strm­ke na ve­o­ma le­pom je­zer­ce­tu ne­da­le­ko od De­spo­tov­ca

Te­ška sr­ca sam hra­ni­li­ce i plov­ke osta­vio kod ku­će, ali mo­ja sta­ra-no­va lju­bav – va­ra­li­čar­ski ul­tra­lajt – kom­plet na­šao je svo­je me­sto u pr­tlja­žni­ku ko­la, iako sam znao da jed­no­dnev­ni iz­let sa po­ro­di­com ne osta­vlja mno­go vre­me­na ni­ti mo­guć­no­sti za ri­bo­lov. Ipak, po­taj­no sam se na­dao da ću ipak us­pe­ti da za­ba­cim ne­gde, bar ko­ji put. Ali pri kra­ju da­na, ka­da sam mi­slio da ću po­sled­nje sa­te pre za­la­ska sun­ca pro­ve­sti pre­tra­žu­ju­ći vi­ro­ve Re­sa­ve, po­če­la je da pa­da ki­ša. Na­rav­no, ona ni­je sme­ta­la me­ni da pe­cam, ali te­ško da bi su­pru­ga i de­ca iz­dr­ža­li du­že od pet mi­nu­ta se­de­nja u auto­mo­bi­lu, pa sam od­u­stao od te ide­je i tu­žan zbog to­ga vo­zio pu­tem kraj re­ke, ko­ja kao da me je pro­vo­ci­ra­la i po­zi­va­la da joj pri­đem ako mo­gu. No sti­ca­jem okol­no­sti, ka­da smo do­šli do ma­le­nog je­ze­ra u se­lu Str­mo­sten, ko­je smo pri­me­ti­li u od­la­sku ka Li­si­na­ma i Re­sav­skoj pe­ći­ni, ki­ša je pre­sta­la da pa­da i na­jed­nom se raz­ve­dri­lo. Na­rav­no, raz­go­vo­ra ni­je bi­lo. Mo­ji su se sme­sti­li na pro­stra­nu nat­kri­ve­nu te­ra­si­cu na sa­moj vo­di, pa ni­sam mo­rao da raz­mi­šljam šta će ra­di­ti ako ki­ša po­no­vo poč­ne, a što se me­ne ti­če, mo­gle su i se­ki­re da pa­da­ju.

PO­SLE KRAT­KOG UPO­ZNA­VA­NJA sa pra­vi­li­ma pe­ca­nja na ovom re­vi­ru (vi­di okvir Vo­dič), ras­klo­pio sam štap, na­mon­ti­rao ma­ši­ni­cu i otvo­rio svo­ju ku­ti­ju sa sa­da već, za re­kre­a­tiv­ca, pri­stoj­nim ar­se­na­lom – sa­sta­vlje­nim od pet­na­e­stak va­ra­li­ca. Iz ne­kog raz­lo­ga, kad god otvo­rim taj moj kom­ple­tić, pr­va pro­vi­ri mo­ja omi­lje­na va­ra­li­ca vo­bler­če Spasm Gun­delj (ko­je imi­ti­ra sit­nu ri­bu, a ime je do­bi­lo zbog ka­rak­te­ri­stič­ne bo­je). Ni­sam se dvo­u­mio i ovu ma­lec­nu va­ra­li­cu sam oda­brao kao »iz­vi­đa­ča«. Za­ba­cio sam sa plat­for­me di­ja­go­na­lu ka po­čet­ku mo­sti­ća, kod dru­ge oba­le. Ni­sam ni dva pu­ta okre­nuo ru­či­cu ma­ši­ni­ce ka­da je ri­ba svom si­li­nom uda­ri­la, sa­viv­ši šta­pić sko­ro do sa­me dr­ške, i opu­šte­ni dril je za­pi­štao. Pre­nuo sam se iz mi­sli, još ne ve­ru­ju­ći sa­svim da se ipak, po­sle sve­ga, na­la­zim na vo­di u ko­joj ima ri­be, i to sa šta­pom u ru­ci.

La­ga­no sam špul­nu ko­čio pr­sti­ma i uži­vao u sa­vi­ja­nju šta­pa, pra­ća­ka­nju ri­be i zu­ja­nju koč­ni­ce. Po­sle krat­ke ali slat­ke bor­be, u mo­jim ru­ka­ma se na­šla pre­le­pa ka­li­for­nij­ska pa­strm­ka. Bio sam ra­do­stan kao de­te, a po­sle br­zog sli­ka­nja ri­bu sam vra­tio u vo­du i pod uti­skom do­ži­vlje­nog za­ba­cio još ne­ko­li­ko pu­ta sa plat­for­me, po­kri­va­ju­ći ce­lo­kup­ni pro­stor je­ze­ra ko­ji mi je bio u do­me­tu. Me­đu­tim, vi­še se ni­šta ni­je de­ša­va­lo, što i ni­je neo­če­ki­va­no jer je vo­da ma­la, plit­ka i uz to vr­lo bi­straa ri­ba ve­o­ma pla­šlji­va, pa je bi­lo ja­sno da tre­ba pro­me­ni­ti po­zi­ci­ju. Kre­nuo sam ka dru­goj stra­ni mo­sti­ća, ali ni­sam mo­gao da odo­lim da ne pro­vu­čem va­ra­li­cu is­pred vo­de­nič­nog toč­ka. Vo­da tu stru­ji i bo­ga­ta je i ki­se­o­ni­kom i hra­nom, pa sam pret­po­sta­vio da je i kon­cen­tra­ci­ja ri­be ve­ća ne­go dru­gde. I ni­sam se pre­va­rio. Već pri pr­vom za­ba­ča­ju, čim je Gun­delj upli­vao u br­žu vo­du, usle­di­lo je, »u ra­fa­li­ma«, vi­še uda­ra­ca. Us­peo sam da uočim ne­ko­li­ko ri­ba raz­li­či­tih ve­li­či­na, od ko­jih je jed­na sa­svim si­gur­no bi­la ka­li­for­nij­ka od če­ti­ri­sto­ti­nak gra­ma, tj. ve­li­ka ot­pri­li­ke kao ona pr­va ko­ju sam ulo­vio... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 463-)