Ugalj i zlato

Naš pro­sla­vlje­ni ša­ran­dži­ja Bo­jan Bo­ja­nić ne­dav­no je iz­veo za­ni­mljiv eks­pe­ri­ment, u že­lji da po­ka­že da Be­gej ni­je mr­tva re­ka, kao što mno­gi Zre­nja­ni­ci mi­sle, već da se na nje­mu ša­ran mo­že uspe­šno pe­ca­ti, čak i u sa­mom gra­du

Be­gej je re­ka ko­ja iz­vi­re u Ru­mu­ni­ji, u Kar­pa­ti­ma. Dug je 254 km, a tok kroz na­šu ze­mlju, do ušća u Ti­su, pre­ko­pu­ta Ti­te­la, iz­no­si 75 km. U Ru­mu­ni­ji pro­la­zi kroz cen­tar Te­mi­šva­ra i po­red vi­še se­la i za­se­o­ka, ali je sve do Zre­nja­ni­na bo­gat ri­bom i po svoj pri­li­ci ni­je za­ga­đen, da bi se on­da stvar pot­pu­no pro­me­ni­la kao po­sle­di­ca di­rekt­nih iz­li­va (bez fil­te­ra) grad­ske ka­na­li­za­ci­je i in­du­strij­skih ot­pad­nih vo­da. Zbog to­ga je do­sko­ra Be­gej u sa­mom gra­du i niz­vod­no od nje­ga bio mr­tav kad je reč o ri­bljoj po­pu­la­ci­ji. Sre­ćom u ne­sre­ći, ve­ći­na naj­ve­ćih za­ga­đi­va­ča je po­sled­njih go­di­na pro­pa­la, pa se ži­vot po­la­ko vra­ća u ovu re­ku i u Zre­nja­ni­nu i niz­vod­no, a sa njim i ri­bo­lov­ci na nje­ne oba­le.

Prem­da sam čuo za to, pri­zna­jem da me je iz­ne­na­dio pred­log Bo­ja­na Bo­ja­ni­ća, sed­mo­stru­kog pr­va­ka Sr­bi­je u ša­ran­skom ri­bo­lo­vu i vi­še­stru­kog re­pre­zen­ta­tiv­ca, da na­pra­vi­mo re­por­ta­žu o lo­vu ša­ra­na na Be­ge­ju usred gra­da.

– DO­SA­DI­LO MI JE VI­ŠE da stal­no pri­čam istu pri­ču o pe­ca­nju ša­ra­na na »uhva­ti i pu­sti« re­vi­ri­ma – re­kao mi je Bo­jan u te­le­fon­skom raz­go­vo­ru i do­dao: – ‘Aj­de da ura­di­mo ne­što što još ni­ko ni­je, da ulo­vi­mo ša­ra­na na Be­ge­ju u sa­mom Zre­nja­ni­nu i ura­di­mo pri­log o to­me.

Ja sam sma­trao da je pe­ca­nje na Be­ge­ju jed­na vr­sta ne­mo­gu­će mi­si­je, uz sve Bo­ja­no­vo is­ku­stvo i ume­će, pa sam mu su­ge­ri­sao da ipak pr­vo pro­ba, pre ne­go što do­đem, a on mi je od­go­vo­rio: – Si­gur­no će­mo ga upe­ca­ti! Bu­di spre­man su­tra, zo­vem te čim pr­vi pad­ne. E, ta­da sam već po­čeo dru­ga­či­je da raz­mi­šljam, jer ako ta­kav maj­stor, ko­ji pri tom ni­je lak na obe­ća­nji­ma, ka­že da će uhva­ti­ti ri­bu, on­da na tu mo­guć­nost za­i­sta tre­ba ozbilj­no ra­ču­na­ti. Su­tra­dan je sve bi­lo sprem­no za po­la­zak i sni­ma­nje, a Bo­jan mi je po­slao po­ru­ku oko de­vet sa­ti: – Do­đi­te, imam dva ko­ma­da! Alek­sa, ko­ji u na­šoj ma­loj eki­pi oba­vlja sni­ma­telj­ski po­sao, još ni­je mo­gao da se opa­su­lji i u ču­du je ko­men­ta­ri­sao: – Pa to je u cen­tru gra­da, kod sta­re pi­va­re?! Ma daj, ta­mo ne­ma ri­be, ta­mo je sve za­ga­đe­no!

Ubr­zo smo sti­gli iz Opo­va u Zre­nja­nin, par­ki­ra­li auto na Žit­nom tr­gu i kre­nu­li ka Pe­šač­kom mo­stu. Us­put smo vi­de­li jed­nog mom­ka sa va­ra­li­čar­skim pri­bo­rom ka­ko si­la­zi ste­pe­ni­štem sa mo­sta na re­ku. Bub­nuo sam Alek­su u ra­me da po­gle­da: – A, šta sad ka­žeš!?

SA SRE­DI­NE PE­ŠAČ­KOG mo­sta ima­li smo ši­ro­ki po­gled na Be­gej. Od­mah sam shva­tio o če­mu se ra­di. Ne sa­mo da re­ka ni­je bi­la mr­tva, ne­go je bu­cov ju­rio na sve stra­ne, a u tra­vi ko­ja je plo­vi­la sre­di­nom to­ka po­vre­me­no bi se iz­ba­cio po­ne­ki ve­li­ki prot­fiš. Is­pod mo­sta, pre­ma po­li­cij­skoj sta­ni­ci, je­dan mla­đi ko­le­ga ba­cao je va­ra­li­cu, a niz­vod­no je je­dan sta­ri­ji čo­vek pe­cao na plo­vak. »Eto ne­ke vaj­de i od eko­nom­ske kri­ze, bar je Be­gej opet pun ži­vo­ta«, po­mi­slio sam, a u tom tre­nut­ku mi je za­zvo­nio te­le­fon. Bio je to Bo­jan, ko­ji mi je re­kao da će­mo ga vi­de­ti ako po­gle­da­mo niz­vod­no. Sta­jao je na sta­rom pri­sta­ni­štu kod sta­re pi­va­re i ma­hao nam jed­nom ru­kom, u ko­joj mu je bio mo­bil­ni, dok je dru­gom dr­žao štap, na kom je u tom ča­su imao ri­bu, a on­da je pri­neo mo­bil­ni usti­ma i do­dao: – Pa­li­te ka­me­ru, ovo je već de­ve­ti od ju­tros!... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 462-)