Tvič, tvič... propadanje, tvič, dum!

Si­li­kon­ske gla­vi­nja­re su u po­sled­njih de­se­tak go­di­na po­sta­le pra­vi hit me­đu na­šim va­ra­li­ča­ri­ma, ko­ji na njih lo­ve mno­ge gra­blji­vi­ce, od so­ma i mla­di­ce, pre­ko smu­đa i bu­co­va, do kle­na i ban­da­ra. Da­le­ko se naj­ma­nje od svih po­pu­lar­nih pre­da­to­ra na njih hva­ta štu­ka. Tekst ko­ji sle­di po­ka­zu­je da je ve­ro­vat­no glav­ni raz­log za to či­nje­ni­ca da štu­ka­ro­ši tu vr­stu va­ra­li­ca bez­raz­lo­žno za­po­sta­vlja­ju

Pr­vog av­gu­stov­skog vi­ken­da, tro­čla­ni Ko­bra Fis­hing Te­am, ko­ji su ovog pu­ta, osim Alek­san­dra Mi­len­ko­vi­ća, kon­struk­to­ra i pro­iz­vo­đa­ča Ko­bra gla­vi­nja­ra, či­ni­li nje­gov ko­le­ga Zo­ran Sta­no­je­vić i pot­pi­snik ovog tek­sta, za­pu­tio se na dvo­dnev­ni ri­bo­lov u Slo­ve­ni­ju. Po­sle vi­še­sat­ne vo­žnje i pre­ko osam sa­ti če­ka­nja na pre­la­ske dr­žav­nih gra­ni­ca sti­gli smo na od­re­di­šte, tj. na Rud­nič­ko je­ze­ro kod Ko­če­vja, u ju­go­i­stoč­noj Slo­ve­ni­ji. Ta aku­mu­la­ci­ja na­la­zi se še­zde­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Lju­blja­ne, kod na­se­lja Šal­ka­vlje, u se­ve­ro­i­stoč­nom de­lu Ko­čev­skog po­lja (zbog če­ga je po­zna­ta i kao Ko­čev­sko je­ze­ro).

Sa po­vr­ši­nom ne­što ma­njom od 40 hek­ta­ra, za­hva­lju­ju­ći ge­o­graf­skom po­lo­ža­ju, to je je­dan od va­žni­jih tu­ri­stič­ko-re­kre­a­tiv­nih lo­ka­li­te­ta u tom de­lu Slo­ve­ni­je, for­mi­ran na me­stu ne­ka­da­šnjeg rud­nič­kog po­lja, tač­ni­je ko­pa ko­ji je za­tvo­ren 1979. go­di­ne. Du­bi­na je­ze­ra uglav­nom va­ri­ra od 3 do 20 m, sem u uskom de­lu, ko­jim se pru­ža sta­ra tra­sa po­to­plje­ne rud­nič­ke pru­ge, gde ima i pu­nih 70 m. Re­ljef dna je pri­lič­no ne­u­jed­na­čen, sa mno­štvom de­pre­si­ja i ru­pa, te sa oštrim od­se­ci­ma, od­no­sno po­no­ri­ma, a če­sta su i sme­nji­va­nja či­sti­na i po­ja­sa gu­stog ra­sti­nja, ko­je me­sti­mič­no tvo­ri pra­ve pod­vod­ne šu­me. Ukup­na du­ži­na oba­le aku­mu­la­ci­je ko­ja je pri­lič­no pra­vil­nog ob­li­ka, du­ga oko 800 m i naj­ve­ćim de­lom ši­ro­ka sko­ro 500 m, iz­no­si pre­ko tri ki­lo­me­tra. Ri­bo­lo­vač­ko dru­štvo Ko­če­vje, ko­je ga­zdu­je je­ze­rom, ure­di­lo je oba­le ta­ko da je je­dan deo (dug oko ki­lo­me­tra) pi­to­mi­ji i pri­la­go­đen ku­pa­či­ma, dok je dru­gi, ot­pri­li­ke dvo­stru­ko du­ži, pri­rod­ni­ji i na­me­njen ri­bo­lov­ci­ma i ri­bo­lo­vu, sa po­ja­si­ma gu­ste tr­ske, bo­ro­vim šu­mar­ci­ma i plat­for­ma­ma sa ko­jih se mo­že pe­ca­ti.

OSIM OBI­LJA BE­LE ri­be (ko­je ri­bo­lo­vac sme sa vo­de po­ne­ti sa­mo u ko­li­či­ni od 1 kg) i krup­nog li­nja­ka, u Rud­nič­kom je­ze­ru ima do­sta ve­li­kih amu­ra i ša­ra­na (te­ških i pre­ko 15 kg), či­ja ja­ta pa­tro­li­ra­ju je­ze­rom, pa se de­ša­va i da isto­vre­me­no po ne­ko­li­ko ri­ba uda­ri u istom de­lu vo­de, ka­da na­i­đu na hra­nje­nu zo­nu. Dnev­na do­zvo­la, sa ko­jom se mo­že pe­ca­ti na dva šta­pa, sta­je 25 evra, a tro­dnev­na 50 evra.

Va­ra­li­čar­ska dnev­na do­zvo­la ta­ko­đe ko­šta 25 evra, i sa njom se mo­že lo­vi­ti na je­dan štap. Ima ve­o­ma ve­li­kih kle­no­va, što ovu vo­du či­ni iz­u­zet­no atrak­tiv­nom za la­ko i ul­tra­la­ko va­ra­li­ča­re­nje, a broj­ni su i som, smuđ i bu­cov, ali po­seb­nu atrak­ci­ju Ko­čev­skog je­ze­ra pred­sta­vlja va­ra­li­ča­re­nje krup­ne štu­ke iz čam­ca ko­ji ve­tar no­si duž oba­le. Naš pri­ja­telj, a u ovoj pri­li­ci i vo­dič, Ja­ni Mi­lek iz Lju­blja­ne, pro­šle go­di­ne je Ko­bra Slim gla­vi­nja­re naj­pre is­pro­bao na Kranj­skom je­ze­ru, a po­tom i na je­ze­ru u Ko­če­vju, ko­je mu je po­seb­no pri­ra­slo sr­cu. Kao is­ku­san va­ra­li­čar, ko­ji ju­ri raz­ne gra­blji­vi­ce, uklju­ču­ju­ći i mla­di­cu, br­zo je ot­krio ka­ko se mo­že na sta­ja­ćoj vo­di lo­vi­ti sa si­li­kon­skim gla­vi­nja­ra­ma, ko­je do ta­da ni­je ko­ri­stio, i po­čeo je da po­sti­že od­lič­ne re­zul­ta­te u lo­vu štu­ke.

Na­ro­či­to do­bro se Ko­bra Slim po­ka­za­la pri kla­sič­nom dži­go­va­nju, kad se vo­di kao šed ili tvi­ster, uz stal­ni kon­takt sa va­ra­li­com pre­ko za­teg­nu­te stru­ne, po­što je na­pad štu­ke pri ta­kvoj pre­zen­ta­ci­ji mo­guć u sva­kom mo­men­tu. Ma­da sam ulo­va imao i sa oba­le, mo­ram da pri­znam da su i uži­tak i efi­ka­snost ipak ne­u­po­re­di­vo ve­ći u lo­vu iz čam­ca, ne sa­mo zbog to­ga što mo­že­mo pre­tre­sti ve­li­ki te­ren za kra­će vre­me, već i za­to što su iz­gle­di za ulov naj­ve­ći ka­da gla­vi­nja­ru vo­di­mo pa­ra­lel­no sa oba­lom, iz plo­vi­la od nje uda­lje­nog 10 do 20 m. Iz­bor te­ži­ne gla­vi­nja­ra uslo­vljen je iz­ra­zi­tim pro­me­na­ma re­lje­fa dna, bu­du­ći da je lak­še va­ra­li­ce te­ško kon­tro­li­sa­ti dok pro­pa­da­ju duž ivi­ca od­se­ka, gde su na­pa­di uvek la­ko mo­gu­ći. Mi­le­ko­vo is­ku­stvo, po­tvr­đe­no i to­kom na­šeg dvo­dnev­nog ri­bo­lo­va, ka­zu­je da su za ovu vo­du op­ti­mal­ne va­ra­li­ce te­ške iz­me­đu 25 i 30 g, za­vi­sno od ja­či­ne ve­tra, a mi smo for­si­ra­li Ko­bra Slim od 7 cm, te­žak 28 g.

Re­ljef dna je­ze­ra, sa obi­ljem po­to­plje­nog gra­nja i pa­nje­va i po­ja­se­vi­ma me­sti­mič­no vr­lo gu­stog ra­sti­nja, pru­ža mno­go mo­guć­no­sti, ali po­sta­vlja i iz­ve­sna ogra­ni­če­nja u teh­ni­ci vo­đe­nja va­ra­li­ca, ko­je tre­ba pri­la­go­đa­va­ti raz­li­či­tim po­zi­ci­ja­ma. Gla­vi­nja­ra­ma smo dži­go­va­li na od­se­ci­ma re­la­tiv­no či­stog dna, tj. ta­mo gde ima pa­nje­va ali ne i gra­na; ta­mo gde na dnu ima gra­nja va­ra­li­ce smo vu­kli iz­nad nje­ga, ujed­na­če­nom br­zi­nom, dok smo u zo­na­ma na­ro­či­to gu­stog kr­ša pri­me­nji­va­li teh­ni­ku ver­ti­kal­nog dži­go­va­nja. Ako bi­smo za­ka­či­li va­ra­li­cu za ne­ku pre­pre­ku, do­šli bi­smo čam­cem tač­no iz­nad nje i ta­ko naj­če­šće uspe­va­li da ot­ka­či­mo udi­cu bez ras­tu­ra­nja me­sta.

IZ ČAM­CA SMO DRU­GOG DA­NA lo­vi­li od svi­ta­nja, bu­du­ći da smo is­plo­vi­li ka­da je sun­ce tek iz­la­zi­lo, a iz­ma­gli­ca se još di­za­la sa vo­de. Ja­ni je is­ku­sno ča­mac naj­pre usme­rio ka či­sti­ni pli­ćeg de­la je­ze­ra sa ujed­na­če­ni­jim re­lje­fom, gde se oku­plja­ju ja­ta be­le ri­be i gde su udar­ci če­sti baš u ju­tar­njim sa­ti­ma. Iako krat­ki za­ba­ča­ji pa­ra­lel­no sa oba­lom i vo­đe­nje va­ra­li­ca kraj či­sti­na u tr­sci ni­su do­ne­li pri­želj­ki­va­ne udar­ce krup­nih ri­ba, i da­lje smo bi­li op­ti­mi­stič­ni, po­seb­no na­kon što nam je Ja­ni re­kao da ni­je ret­kost ni to da se ri­ba ja­vi tek na­kon što sun­ce ja­če iz­gre­je, ka­da je tre­ba tra­ži­ti u de­lu sa du­bljom vo­dom i pa­nje­vi­ma.

U jed­nom ča­su Ja­ni, ko­ji pa­žlji­vo pra­ti pro­me­ne du­bi­ne na so­na­ru, za­sta­je ma­lo iza po­ja­sa tr­ske, na me­stu gde po­či­nje du­blji deo pod gra­njem, a du­bi­na iz­no­si do­brih osam me­ta­ra. Za­ba­cu­jem gla­vi­nja­ru, ali je ka­čim za dno... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 461-)