Mesni bojli i gumeni kukuruz

Vre­me po­ma­me za re­vi­ri­ma na ko­ji­ma se ša­ran pe­ca po prin­ci­pu »uhva­ti i pu­sti« po svoj pri­li­ci je za na­ma, iz­me­đu osta­log i za­to što su se mno­gi uve­ri­li da ni na vo­da­ma ve­o­ma bo­ga­tim ri­bom ni­je uvek la­ko lo­vi­ti ka­pi­tal­ca za ka­pi­tal­cem. Šta­vi­še, če­sto se tre­ba po­tru­di­ti i da bi se hva­ta­li ma­nji ša­ra­ni. Ali ka­da ri­bo­lo­vac pro­na­đe do­bit­ni ma­mac i me­sto, mo­že ra­ču­na­ti na do­sta ak­ci­je i le­po pro­ve­de­no vre­me

Po­sle du­že ri­bo­lo­vač­ke pa­u­ze, uslo­vlje­ne što lo­šim vre­me­nom, što ra­znim oba­ve­za­ma, moj pri­ja­telj Bo­jan Sto­lić i ja ko­nač­no smo ugra­bi­li pri­li­ku za od­la­zak na vo­du. Bu­du­ći da zbog ras­kva­še­nih let­njih pu­te­va ni­smo ni po­mi­šlja­li na od­la­zak na ne­ko od omi­lje­nih me­sta za lov ša­ra­na na tzv. otvo­re­nim vo­da­ma, na ko­ji­ma je bez iz­u­zet­ka po­sto­ja­la re­al­na opa­snost da osta­ne­mo za­gla­vlje­ni u bla­tu do ko­le­na, po­če­li smo da raz­mi­šlja­mo o to­me ko­ji bi »uhva­ti i pu­sti« re­vi­ri mo­gli bi­ti in­te­re­sant­ni. Po­sle du­žeg raz­ma­tra­nja svih mo­gu­ćih op­ci­ja opre­de­li­li smo se za je­ze­ro udru­že­nja Ša­ran u ba­nat­skom se­lu Srp­ski Ite­bej, uda­lje­nom oko 120 ki­lo­me­ta­ra od Be­o­gra­da. Ja ni­ka­da ra­ni­je ni­sam pe­cao na toj vo­di, ali moj ko­le­ga je­ste, i nje­go­va tvrd­nja da su ša­ra­ni iz­u­zet­no bor­be­ni a am­bi­jent ve­o­ma lep bi­la mi je, uz fo­to­gra­fi­je ko­je sam vi­deo, sa­svim do­volj­na da pri­hva­tim pred­log da se baš ta­mo za­pu­ti­mo.

NI­SMO SE PO­SEB­NO pri­pre­ma­li, već smo sku­va­li ne­što sit­nog zr­ne­vlja za pri­hra­nu, spa­ko­va­li pri­bor i me­sne boj­li­je do­ma­će pro­iz­vod­nje i ko­li­ma se za­pu­ti­li ka Srp­skom Ite­be­ju. To­kom vo­žnje od Be­o­gra­da do Zre­nja­ni­na nas je pra­ti­la ta­ko ja­ka i do­sad­na ki­ša da sam u jed­nom tre­nut­ku re­kao se­bi da će ovo te­ško bi­ti pe­ca­nje za pam­će­nje, ali su na na­šu sre­ću pa­da­vi­ne pre­sta­le ka­da smo sti­gli do Zre­nja­ni­na, pa se i na­še ras­po­lo­že­nje mo­men­tal­no po­pra­vi­lo.

Po ula­sku u Srp­ski Ite­bej br­zo smo i la­ko sti­gli do je­ze­ra, pra­te­ći ta­ble sa pu­to­ka­zi­ma, a na ula­zu u re­vir do­če­kao nas je Dra­gan An­dri­jin, do­ma­ćin vo­de i pred­sed­nik lo­kal­nog Udru­že­nja sport­skih ri­bo­lo­va­ca Ša­ran. Sa njim smo ob­i­šli vo­du, a po­tom i oti­šli na na­še me­sto i do­bi­li ne­ko­li­ko ko­ri­snih sa­ve­ta. Am­bi­jent je za­i­sta lep. Je­ze­ro se pro­sti­re na 6,5 hek­ta­ra i ima pro­seč­nu du­bi­nu od 1,5 m, dok je ne­u­jed­na­če­ne ši­ri­ne, od 120 pa do čak 260 m. I ri­bo­lov­ci­ma i ri­bi od­go­va­ra to što vo­da ni­je pre­te­ra­no kul­ti­vi­sa­na, bu­du­ći da su če­ti­ri ostr­va i obe boč­ne oba­le ob­ra­sli tr­skom. Le­pom uti­sku do­pri­no­se i di­vlje pat­ke, ko­je se ov­de sa­me na­se­lja­va­ju jer ih ni­ko ne di­ra a uslo­vi za ži­vot su im po­volj­ni. USR Ša­ran iz Srsp­kog Ite­be­ja ima oko 70 ak­tiv­nih čla­no­va, uglav­nom me­šta­na, ko­ji se za­jed­nič­kim sna­ga­ma tru­de da je­ze­ro bu­de oaza mi­ra i me­sto na kom ri­bo­lo­vac mo­že i da uži­va i da se le­po na­pe­ca. Na oba­li po­sto­ji udru­ženj­ski obje­kat u kom se mo­že ku­pi­ti osve­že­nje ili ka­kav to­pli na­pi­tak, ali i ne­što od pri­ma­me i ma­ma­ca za ša­ran­ski i fi­der ri­bo­lov. Je­ze­ro ima tu­še­ve i be­žič­ni in­ter­net, a od sve­ga to­ga va­žni­je je da je po­kri­ve­no ka­me­ra­ma ko­je non-stop sni­ma­ju sva de­ša­va­nja ka­ko bi ri­blji fond bio što bo­lje za­šti­ćen od svih ko­ji­ma bi mo­glo pa­sti na pa­met da ne­što uši­ća­re kra­du­ći ri­bu.

BO­JAN I JA SMO PRE PO­ČET­KA pe­ca­nja od­lu­či­li da lo­vi­mo na da­lji­ni od 75 m, u prav­cu jed­nog od ostr­va... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 459-)