Povratak u eldorado

Po­sle ne­ko­li­ko go­di­na za­tiš­ja, to­kom ko­jih su i naj­u­spe­šni­ji fi­de­ra­ši uz mno­go tru­da do­bi­ja­li tek po­ne­ku le­pu ri­bu, pa su ta­ko­re­ći i za­bo­ra­vi­li na jed­nu od naj­a­trak­tiv­ni­jih vo­da u Bra­ni­čev­skom okru­gu, ove se­zo­ne do­šlo je do pra­ve eks­plo­zi­je ulo­va krup­nih de­ve­ri­ka, što je iza­zva­lo po­no­vu na­va­lu lju­bi­te­lja mo­der­nog ri­bo­lo­va sa hra­ni­li­com na Ko­sto­lač­ki du­na­vac

U ci­lja­nom pe­ca­nju krup­nih de­ve­ri­ka na fi­der na Ko­sto­lač­kom du­nav­cu po­čeo sam da uži­vam da­le­ke 2007. go­di­ne, sa Sa­šom Ja­ko­vlje­vi­ćem, su­vla­sni­kom po­ža­re­vač­ke rad­nje Kod dva so­ma, za­hva­lju­ju­ći ko­me sam i po­čeo da lo­vim ovom za­ni­mlji­vom teh­ni­kom. Upra­vo tog le­ta je ta­da­šnji ko­ri­snik iz­mu­ljio du­na­vac i oči­stio dno do šljun­ka, što je na ri­bo­lov ima­lo iz­u­zet­no po­vo­ljan uti­caj. De­ve­ri­ke i fi­der su me od ta­da za­o­ku­pi­li do te me­re da sam ne­ko­li­ko se­zo­na sko­ro sa­svim za­po­sta­vljao va­ra­li­ča­re­nje smu­đa i bu­co­va. Tra­ja­lo je to do 2014, ka­da je vo­de­na ve­ge­ta­ci­ja po­no­vo po­če­la da osva­ja ovu vo­du, zbog če­ga je po­zi­ci­ja na ko­ji­ma se i da­lje mo­glo pe­ca­ti na fi­der bi­lo sve ma­nje. Po­vre­me­ni po­ku­ša­ji »fi­de­ri­sa­nja« u na­red­nim go­di­na­ma uglav­nom su bi­li bez­u­spe­šni jer smo u gu­stoj tra­vi gu­bi­li go­to­vo sva­ku ve­ću ri­bu.

Kra­jem mi­nu­log pro­le­ća, dok je još tra­jao lo­vo­staj na de­ve­ri­ku, do nas su do­spe­le ve­sti o do­brim ulo­vi­ma ostva­ri­va­nim sa sa­me pla­že, ko­ja se na­la­zi pre­ko­pu­ta oba­le sa ko­je smo ne­ka­da pe­ca­li. Ko­ri­ste­ći ne­za­in­te­re­so­va­nost ak­tu­el­nog ko­ri­sni­ka za kon­tro­lu, ne­ko­li­ko ri­bo­lo­va­ca je kra­jem ma­ja i po­čet­kom ju­na re­dov­no od­lič­no pro­la­zi­lo, a bo­ga­ti ulo­vi na­sta­vi­li su da se re­đa­ju i po­sle za­bra­ne.

Dok smo jed­nog ra­nog ju­tra, po­čet­kom ju­la, kod pum­pe va­ra­li­ča­ri­li bu­co­va, pred­lo­žio sam si­nu da na­red­no ve­če pro­ve­de­mo na pla­ži, ali je na­ša pr­va ovo­se­zon­ska fi­de­ra­ška ak­ci­ja sti­ca­jem okol­no­sti ve­o­ma krat­ko tra­ja­la. Me­đu­tim, i tih sat i po bi­li su do­volj­ni da upe­ca­mo dve ki­la­ši­ce, pa smo se 10. ju­la pred­ve­če po­no­vo na­šli na pla­ži i sa­če­ka­li da se po­sled­nji ku­pa­či ra­zi­đu ka­ko bi­smo po­če­li sa krat­kim is­pi­ti­va­njem te­re­na i ri­bo­lo­vom. Iako sam znao da je tu dno na pr­vih pe­de­se­tak me­ta­ra od oba­le či­sto (tj. bez pre­pre­ka), ipak sam pre pr­vog za­ba­ča­ja sa na­mam­če­nom udi­com če­ti­ri-pet pu­ta po dnu pre­vu­kao si­stem sa­mo sa pra­znom hra­ni­li­com i ta­ko se uve­rio da tra­ve u toj zo­ni de­fi­ni­tiv­no ima sa­mo u pri­o­ba­lju.

»Za­kli­po­va­li« smo naj­lon na da­lji­nu od 40 me­ta­ra, jer sam ra­ču­nao da je to do­volj­no da­le­ko od oba­le, i oba­vi­li po­čet­no hra­nje­nje, iz­ba­civ­ši dva­de­se­tak ve­li­kih hra­ni­li­ca pu­nih me­ša­vi­ne hra­na Po­wer Mix i 100% Catch, obo­ga­će­ne sa po jed­nom ša­kom za­le­đe­nog še­ćer­ca i ži­vih cr­vi­ća.

Sun­ce još ni­je bi­lo za­šlo ka­da je Alek­sa imao pr­vi uda­rac. Na dru­go sa­vi­ja­nje vr­ha fi­de­ra re­a­go­vao je bla­gom kon­trom i od­mah je bi­lo ja­sno da na udi­ci ni­je ri­ba ve­li­či­ne ša­ke, ka­kve sam na osno­vu ra­ni­jeg is­ku­stva na po­čet­ku pe­ca­nja oče­ki­vao. Ne­ka­da smo Ja­ko­vlje­vić i ja, na­i­me, u pr­vih sat-dva ri­bo­lo­va kao po pra­vi­lu hva­ta­li is­klju­či­vo sit­ne ri­be, pr­vi mrak bi do­neo pre­kid sva­ke ak­tiv­no­sti, a krup­ne je­din­ke bi po­če­le da se ja­vlja­ju tek po­sle 21 č. Ovo­ga pu­ta, Alek­sa je pr­vu ki­la­ši­cu iz­va­dio pre 19 č, što smo pro­tu­ma­či­li kao do­bar znak.

– Bo­lje sta­vi ma­nju udi­cu i dva cr­va – re­kao je po­što je ri­bu spu­stio u ču­var­ku, ali sam ja ostao do­sle­dan sta­roj na­vi­ci i na­sta­vio da pe­cam na »dva­na­e­sti­cu« na­mam­če­nu sa pet-šest cr­vi­ća.

– Kru­pan ma­mac, krup­na ri­ba – re­kao sam, iako ni­sam bio baš po­sve si­gu­ran da sam u pra­vu.

Da bi mo­žda ipak tre­ba­lo da »uta­njim« si­stem, po­mi­slio sam već de­se­tak mi­nu­ta ka­sni­je, ka­da je moj sin iz­va­dio dru­gu ri­bu. A da ću upr­kos sve­mu na­sta­vi­ti da te­ram po svo­me – čvr­sto sam re­šio po­sle nje­go­ve tre­će de­ve­ri­ke, jer sam ta­da i ja na šta­pu ose­tio do­bar ko­mad. Kri­šom sam po­pu­stio dril i uz sva­kom uhu pri­jat­no zu­ja­nje uži­vao u bor­bi sa pre­le­pom de­ve­ri­kom ne­što du­že ne­go što je bi­lo neo­p­hod­no... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 459-)