Došle su!

Vla­sin­sko je­ze­ro me­đu na­šim ri­bo­lov­ci­ma du­go je bi­lo pre sve­ga po­zna­to po krup­nim pa­strm­ka­ma i ban­da­ri­ma, po­tom po ša­ra­ni­ma i amu­ri­ma, pa po so­mo­vi­ma, a po­sled­njih go­di­na mno­gi­ma je naj­za­ni­mlji­vi­ji lov štu­ke. Za­ču­do, ma­lo ko ci­lja­no lo­vi de­ve­ri­ku iako u ovoj pla­nin­skoj aku­mu­la­ci­ji ima pra­vih ka­pi­tal­ki

Od ve­štač­kih aku­mu­la­ci­ja u Sr­bi­ji, Vla­sin­sko je­ze­ro, ko­je za­hva­ta po­vr­ši­nu od 13 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra, na­la­zi se na naj­ve­ćoj nad­mor­skoj vi­si­ni (1.204 m pri sred­njem ni­vou). Ne­ka­da je bi­lo po­zna­to po ulo­vi­ma krup­nih pa­strm­ki, gr­ge­ča (ban­da­ra) i kle­no­va, pa po ša­ra­ni­ma i amu­ri­ma, a u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na na ovoj vo­di je mno­gi­ma naj­za­ni­mlji­vi­ji lov so­mo­va i štu­ka, prem­da ima i ne­ma­lo onih ko­ji ova­mo do­la­ze da bi ci­lja­no lo­vi­li ba­bu­šku i krup­nu de­ve­ri­ku, naj­če­šće na plo­vak (sa oba­le ili iz čam­ca) ili fi­der teh­ni­kom. Bra­ća Ste­fan i Du­šan Pro­ko­pi­je­vić iz Le­skov­ca, mo­ja dva naj­bo­lja dru­ga i ko­le­ge po šta­pu još od ma­le­na, na Vla­sin­skom je­ze­ru već pet­na­e­stak go­di­na ima­ju po­sta­vlje­nu kamp-pri­ko­li­cu, u ko­joj pre­ko le­ta osta­ju ko­li­ko god mo­gu, i pe­ca­ju i sa oba­le i iz čam­ca, na vi­še omi­lje­nih me­sta. Sre­di­nom ju­na re­ši­li su da odvo­je ne­ko­li­ko da­na za lov ba­bu­ške i de­ve­ri­ke ve­gler plov­ci­ma iz čam­ca, a pri­klju­čio im se i moj brat Aca, dok sam ja zbog po­sla mo­rao da se za­do­vo­ljim ulo­gom hro­ni­ča­ra ove eks­pe­di­ci­je, ko­ji je pri­ku­pio sli­ke i po­dat­ke za tekst.

PR­VOG DA­NA PO DO­LA­SKU NA JE­ZE­RO, tro­ji­ca ri­bo­lo­va­ca naj­ve­ći deo vre­me­na po­sve­ti­la su pri­pre­mi pri­ma­me (me­ša­vi­ne sta­rog ku­va­nog ku­ku­ru­za i kom­bi­na­ci­je bra­šna­stih pri­ma­ma Van den Eynde Gold Pro Bre­am i Gi­ca Mix Carp), a po­tom i hra­nje­nju me­sta u Ve­li­kom za­li­vu, na ko­me su pla­ni­ra­li da po­tra­že de­ve­ri­ku i ba­bu­šku. Svo­jim gu­me­nim čam­cem oti­snu­li su se sto­ti­nak me­ta­ra od oba­le, do me­sta gde se na dnu na­la­zi pod­vod­ni pla­to, sa du­bi­nom od 6-7 m, na kom su pro­šle se­zo­ne u ovo vre­me le­po pro­la­zi­li. Ba­ci­li su pri­ma­mu i vra­ti­li se do ku­ći­će sa ne­str­plje­njem oče­ku­ju­ći zo­ru i pr­ve za­ba­ča­je. Za­to se ni­su ni iz­ne­na­di­li ka­da su shva­ti­li da su sva tro­ji­ca bi­li uve­li­ko bud­ni u če­ti­ri sa­ta, kad se alarm ogla­sio. Na br­zi­nu su po­pi­li ka­fu i po­tom se ko­li­ma sju­ri­li do čam­ca, u nje­ga uba­ci­li pri­bor, do­šli do bo­ve ko­jom su obe­le­ži­li hra­nje­nu po­zi­ci­ju i od­mah se da­li na me­re­nje du­bi­ne ka­ko bi mam­ce što pre­ci­zni­je pla­si­ra­li i po­nu­di­li bli­zu dna, ali ipak iz­nad prid­ne­ne tra­ve, vi­so­ke oko 20 cm. Sva tro­ji­ca ko­ri­sti­li su meč šta­po­ve, ve­gler plov­ke no­si­vo­sti do 5 g, te osnov­ni naj­lon od 0,14 ili 0,16 mm i »za broj« (tj. za 0,02 mm) ta­nje pred­ve­ze du­ge oko 30 cm, dok su na udi­ce Ga­ma­kat­su G1-102 Com­pe­ti­tion ve­li­či­ne 12 sta­vlja­li po jed­no zr­no še­ćer­ca (mam­ca od kog su naj­vi­še oče­ki­va­li), i to po­pre­ko, a pro­bo­de­no ta­ko da vrh udi­ce vi­ri (cr­vi­će i gli­ste su na­mer­no iz­o­sta­vi­li iz kom­bi­na­ci­je ka­ko bi na mi­ni­mum sve­li mo­guć­nost da im do­sa­đu­ju pla­ši­ce i dru­ga sit­na ri­ba).

PE­CA­LI SU NA SE­DAM-OSAM me­ta­ra od čam­ca, a ne­po­sred­no na­kon što su do­hra­ni­li me­sto i za­ba­ci­li, vi­de­li su na po­vr­ši­ni me­hu­ri­će va­zdu­ha, po­uz­dan znak da ri­ba ri­je po dnu hra­ne­ći se, pa su sa ne­str­plje­njem če­ka­li na po­če­tak ak­ci­je. On je ubr­zo usle­dio, a la­ga­na kon­tra po­sle pr­vog bla­gog iz­di­za­nja ve­gle­ra do­ne­la je de­ve­ri­ku te­šku iz­me­đu 200 i 300 g. Sva tro­ji­ca su se ob­ra­do­va­la ta­kvom star­tu, ko­ji je obe­ća­vao da bi se usko­ro mo­gla ja­vi­ti i ne­ka pra­va lo­pa­ta­ra ka­kve se u tom de­lu je­ze­ra hva­ta­ju. Ali do kra­ja da­na do­bi­ja­li su uglav­nom de­ve­ri­ke od 300-400 g, uz po­ne­kog kle­na i ba­bu­šku, dok oče­ki­va­nih ka­pi­tal­ki ši­ro­kog sre­br­na­stog te­la ni­je bi­lo.

Dru­gog da­na su Ste­fan, Du­šan i Aca na vo­du iza­šli ma­lo ma­nje eufo­rič­ni. Ri­ba je opet br­zo pro­ra­di­la, ali su po­no­vo hva­ta­li sit­ni­je de­ve­ri­ke od oče­ki­va­nih i po­ne­kog kle­na. U jed­nom mo­men­tu ri­ba je iz­di­gla Ste­fa­nov plo­vak, što je sko­ro si­gu­ran znak da je ma­mac uze­la de­ve­ri­ka, a on je kon­tri­rao i od­mah ose­tio da ima ne­što ve­ću lo­vi­nu na šta­pu, ali ni­je mu se či­ni­lo da je ogrom­na. Po­čeo je da je pri­vla­či, a ri­ba je pri­la­zi­la čam­cu ne pru­ža­ju­ći pre­ve­li­ki ot­por, ta­ko da smi­re­ni ri­bo­lo­vac ni­je ni po­pu­stio dril, ko­ji je bio do­sta pri­teg­nut. No po­sle sa­mo de­se­tak se­kun­di, ka­da joj se kraj čam­ca uka­za­la si­lu­e­ta, svoj tro­ji­ci je bi­lo ja­sno da je na udi­ci baš ve­li­ka de­ve­ri­ka... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 457-)